×
Ponderisana cena bez pdv-a din/kg: kukuruz (22.08.) 14,70 soja (22.08.) 35,00 pšenica rod 2019. minimum 12% proteina (15.08.) 17,50

Danas, kada su sve jasnije naznake da svet izlazi iz opšte ekonomske krize, koja je u jednom periodu, na sreću kratkom, poprimila razmere globalne recesije, nije na odmet osvrnuti se na čas unazad  i proanalizirati kako se jedan tako ozbiljan incident manifestuje na pojedine segmente i institucije ekonomskog sistema. Iz tog razloga bilo bi  interesantno pogledati  kako su robne berze i robna tržišta doživeli i „preživeli“ ovu krizu

Dakle, podsetimo se. Sve je krenulo od „prljavih“ derivativnih hartija na hipotekarnonom tržištu u SAD.  Kriza na tržištu hipotekarnih kredita u SAD, uzdrmala je najpre čitav finansijski sistem,a potom i realni sektor. Informacije o panici na snažno uzdrmanim svetskim finansijskim berzama s jeseni 2008. Godine, pomalo je bacio u zaborav ne manje dramatična dešavanja na robnom berzanskom tržištu koje su se odigrale  godinu dana pre nego što je finansijska kriza tako jasno konstatovana kao preteća nadolazeća pošast. Robne berze su ustvari bile te koje su prve odreagovale na poremećaje na finansijskim tržištima. Čak se može  reći da su upravo dešavanja na robnim berzama bile jedan od prvih jasnih znakova koji su nagoveštavali o kakvim razmerama krize se radi, a koja će tek posle pola godine početi da se manifestuje u svom punom zamahu.

Šta se desilo ? Po ko zna koji put se pokazalo koliko je danas moćan i brz odbrambeni mehanizam kapitala. Naime, početkom 2008. godine kada je usled objektivno narušenih odnosa u svetskim bilansima ponude i tražnje na tržištu žitarica došlo do prave eskalacije cena na robnoj berzi u Čikagu, stiže vest o snažnom uplivu kapitala velikih igrača sa finanisjkih na robna tržišta. Ustvari, potencijalni gubitnici na već uzdrmanom hipotekarnom tržištu, jednostavno „pobegli“ su u sigurnije vode i svoj kapital preselili na robna tržišta. Naravno, veliki priliv kapitala na strani tražnje, samo je ubrzao uzlazne cenovne tokove i izvršio dodatni pritisak na ponudu, što je konsekventno efektuiralo daljim rastom cena na robnim berzama. To je period kada berza u Čikagu beleži apsolutni pedesetogodišnji cenovni maksimum na tržištu pšenice krajem februara 2008. godine, kada je ista dostigla cenu od preko 470 dolara po toni. Slično je bilo i sa kukuruzom. Sa velikom sigurnošću danas možemo da tvrdimo da su upravo ti veliki igrači iskreirali tako visoke cene sve do momenta kada je njima to odgovaralo. Naravno, vođeni pukim interesom zarade, momenat kada će se povući sa robnih i otići na njima mnogo poznatiji teren finansijskih tržišta i tržišta kapitala zavisio je od promena okolnosti na upravo tim tržištima. Signal je stigao od Američke centralne banke. Najava Američke centralne banke o smanjenju referentne kamate, po proceni tih investitora dovela je do zaključka  da je ponovo unosnije ulagati na tržište kapitala. To je bio razlog što su se vrlo brzo povukli sa robnog tržišta i to tako što su kao dobri market mejkeri „napravili“ tržište na robnoj čikaškoj berzi po svojoj meri, isforsirali ekstremno visoke cene, a onda se povukli i cene su naglo počele da padaju.

Tako turbulentna i svakako ne prijatna dešavanja na robnim berzama otvorila su niz zabrinjavajućih pitanja od kojih su dva dominantna : Da li će nas ovako neuralgične situacije i u perspektivi dovoditi uopšte u situaciju da se razmišlja o tome da li će biti dovoljno hrane i po kojoj ceni će se kupovati? Koliko se ovom problemu ozbiljno prišlo, najbolje govori činjenica da je Evropska unija ozbiljno korigovala  svoju agrarnu politiku u pravcu „oslobađanja“ većih površina za proizvodnju ratarskih kultura, dok su SAD znatne površine koje su bile na režimu „odmaranja“ odobrili za ispašu stoke kako bi se uštedeo kukuruz koji se sve više plasira u proizvodnju bioetanola. Istovremeno, vrlo bitno je konstatovati da Evropska unija i dalje ne odustaje od svoje politike zasnovane na značajnom subvencioniranju poljoprivredne proizvodnje, politike proizvodnih kvota, carinske zaštite domaće proizvodnje… Dakle, politika EU koncipirana je u pravcu vrlo snažne podrške poljoprivrednim proizvođačima.

Najzad evo nas i na domaćem terenu. Srpsko tržište povija se pod udarima svetskog i regionalnog tržišta kao slabašna breza na snažnoj oluji. Ta otpornost našeg tržišta je veća ili manja utoliko koliko je naše tržište institucionalno bolje ili lošije uređeno. Nažalost bliži smo ovoj drugoj konstataciji. Ali tu nije kraj. Prave posledice osećaju sa jedne strane poljoprivredni proizvođači, kao prva karika u lancu od „njive do trpeze“ i sa druge strane potrošači  kao zadnja karika u tom istom lancu.  Kada cene na međunarodnim tržištima rastu zarada je uglavnom u rukama trgovaca, a proizvođaču ostaju mrvice. Kada cena naglo padne naš poljoprivredni proizvođač svakako gubi, a trgovac će tek manje da zaradi. A potrošač ? On će da plati onoliko koliko mu trgovac monopilsta odredi.

Sve u svemu posle svega nameće se zaključak : krizu su najteže podnele najnespremnije ekonomije. Čak ne toliko siromašne, već institucionalno nedograđene i  strukturno neprilagođene. Posmatrano sa aspekta robnih tržišta svakako da naše tržište spada upravo u tu kategoriju. Budimo ovom prilikom objektivni: nešto je počelo da se dešava i u tom segmentu. U meri u kojoj će se do kraja završiti priča o institucionalnom, tehničkom i zakonskom zaokruženju našeg ukupnog tržišnog ambijenta, zavisiće i koliko ćemo ubuduće biti spremni da brzo odgovorimo na izazove kako je to nametnula ova velika kriza. Naravno, regulisanje tržišnih odnosa na jedan takav način neće rešiti sve probleme naše ekonomije, ali će mnogo toga dovesti u red. Dotle, nama koji se bavimo analizom svetskih i domaćih robnih berzanskih tržišta ostaje oprez u pogledu relevantnosti cena na robnim berzama u vreme kada finansijske berze preživljavaju tako duboku i ozbiljnu krizu i kada se ne isključuje mogućnost „prelivanja“ krize  sa finansijskih na robna tržišta.

Direktor „Produktne berze“

Žarko Galetin