Pre svakog pokušaja da se daju odgovori na pomenuta pitanja, ipak bi bila neophodna jedna kratka jednogodišnja šetnja u periodu 31.01.2007.-31.01.2008., po svetskim i Evropskim berzama, kao i berzi u Novom Sadu. Dakle, na dan 31.01.2008. godine cena pšenice za martovsku isporuku na čikaškoj berzi (CBOT) iznosila je 341,50 dolara po toni, što je u odnosu na 171,74 dolara po toni na isti dan u 2007. godini rast od 98,85%. Na Budimpeštanskoj berzi cena martovskog terminskog ugovora kotirala je na nivou od 350,04 dolara po toni ili za 83,75% više u odnosu na cenu istog datuma iz 2007. godine, a koja je iznosila 190,50 dolara po toni. Cena na „Produktnoj berzi“ u Novom Sadu na dan 31.01.2008. godine dostigla je svoj cenovni maksimum na nivou od 22,79 din/kg (21,10 bez PDV), što je u odnosu na cenu iz 31.01.2007. godine od 12,20 din/kg (11,30 bez PDV) rast od 86,73%. Prevedeno u dolare cena na berzi kod nas iznosila je 379,62 dolara po toni, što je skuplje čak i od najviše berzanske cene koju već duži period drži berza u Parizu, a koja je na isti dan iznosila 364,11 dolara po toni.

Na osnovu ovih podataka, jasno je da su na svetskim tržištima u relativno kratkom periodu, veoma sinhronizovano, osnovni cenovni pokretači „udružili“ svoje sinergetsko dejstvo i doveli do prave eksplozije cene pšenice u poslednjih godinu dana. Mnogo puta do sada pominjani su ti razlozi, te bi bilo puko ponavljanje opet ih navesti. Suština čitave priče leži u bitno poremećenim odnosima na relaciji ponude i tražnje u korist povećane tražnje. Kada se uz sve to pridoda i psihološki faktor koji se pre svega ogleda u strahu od nestašice, eto sasvim dovoljno snažnog cenovnog generatora za opisana dešavanja na tržištu pšenice.

Svetska slika tržišta pšenice je dakle, sasvim jasna. Šta se međutim, dešava na srpskom tržištu ? Zašto je baš kod nas najskuplja pšenica, kada su mnoge druge zemlje, pre svega one iz našeg okruženja imale mnogo više razloga da im pšenica bude skuplja od naše? Objašnjenje naravno, postoji. Uz sve već toliko puta ponavljane uzroke, koji su manje više nastali sredinom godine, a eskalirali krajem godine, u slučaju našeg tržišta treba dodati još jednu nezaobilaznu činjenicu koja se u ovom trenutku nameće kao možda i najjači argument povećanju cena, a to je podatak o nikad manje zasejanim površinama pod pšenicom u poslednjih 50 godina, a koje iznose svega 473 hiljade hektara. Treba li obrazloženje? Ipak, pomenimo ga : strah od nedovoljne količine pšenice za domaće potrebe za ekonomsku 2008./09. godinu, „podigao“ je cenu pšenice prošlogodišnjeg roda na rekordan nivo. Procena je da pšenice neće biti dovoljno i da će svako zrno pšenice biti zlata vredno. Računica je vrlo jednostavna. Naime, ukoliko pšenica odbaci prinos na nivou desetogodišnjeg proseka od 3,3 t/ha, dobio bi se rod od 1.560.000 tona, što je za oko 300.000 tona manje od nekih minimalnih godišnjih potreba za zadovoljenje domaćih bilansa ove robe. Očekivanja da bi rod mogao da bude veći ili manji, u sferama je spekulacija, a tržište nije baš blagonaklono kategoriji „slobodne procene“.

Situacija je dakle krajnje paradoksalna : cena pšenice nikad veća, a zasejane površine nikad manje. Međutim, pažljiviji analitičari tržišta će konstatovati da to baš i nije iznenađenje. Zašto? Razlog je jednostavan : onaj koji seje, odnosno proizvodi pšenicu, uglavnom je istu prodao već pri prvim ozbiljnijim ponudama dobro pripremljenih kupaca i to uglavnom po ceni od 11,00 ili 12,00 din/kg. U tom trenutku to je zadovoljavalo apetite proizvođača, tim pre što je to bio jedan od prvih prihoda poljoprivrednih gazdinstava koji su orjentisani na ratarsku proizvodnju. Sva dalja tržišna dešavanja išla su u pravcu dobre zarade onih koji su tu pšenicu kupili, a kupili su je uglavnom trgovci, ali i mlinsko-pekarske organizacije. Ovi drugi su se namirili relativno dovoljnim povećanjem cene brašna, odnosno sasvim dovoljnim povećanjem cene hleba i peciva pre svega, dok trgovci kao pravi tržišni „market mejkeri“ ( kreatori tržišta) diktiraju cenu pšenice na domaćem tržištu. Tu i dolazimo do odgovora na jedno od napred pomenutih pitanja. Dakle ova cene pšenice, ne bi trebala bitnije da utiče na cene prerađivačkog sektora.

Šta će se dalje dešavati na tržištu pšenice kod nas nije teško pretpostaviti. Da se ne bismo bavili paušalnim procenama na duži rok, pretpostavka je da će cena zadržati visoke pozicije, na nivou približno koji je danas na berzi. Prve iole preciznije procene oko novog roda mogle bi da utiču na dalje kretanje cene. Naravno, ako procene budu išle u pravcu dobrog prinosa i tržišna očekivanja će ići u pravcu smirivanja tržišta i obratno. Na tu  procenu, međutim, treba sačekati bar do sredine maja meseca, a dotle tržište će samo sebi biti sudija u određivanju cene.

Posle svega, možemo li pšenicu posmatrati kao državni problem ili šansu? Okolnosti su toliko specifične, da pšenicu danas definitivno možemo smatrati potencijalnim problemom, ali još više i šansom naše poljoprivrede. Naravno, da jedan odgovor isključuje drugi, jer ako se problem ne reši on će ostati, a šansa će se propustiti. Kako rešiti problem, to je suštinsko pitanje. Odgovor bi mogao da bude vrlo jednostavan – stimulisati proizvođače da podignu svoj nivo proizvodnje i bar malo se približe evropskom proseku prinosa od 6 tona po hektaru. Na taj način zadovoljava se osnovni princip prehrambene samodovoljnosti za ovom kulturom, a u isti mah oslobađaju se znatne površine za setvu intenzivnijih i profitabilnijih kultura kao što je industrijsko bilje… Kako stimulisati proizvođače to bi bilo poslednje pitanje u nizu pitanja  za razrešenje ovog gordijevog čvora. Jedno od mogućih rešenja koje inače dosledno već duže vreme protežira i udruženje mlinsko-pekarskih organizacija „Žitovojvodina“, a sa kojim se slaže i autor ovog teksta jeste ustanovljenje instituta „premiranja proizvodnje na bazi referentnog prinosa“. Suština je dakle, da se premije po kilogramu proizvedene i predate pšenice ( bar u periodu dok nam to dozvoli prelazni period do pristupanja EU), isplaćuju samo onim registrovanim gazdinstvima koji ostvare proizvodnju po hektaru preko određene referentne vrednosti, koja bi recimo iznosila 10% više od višegodišnjeg proseka. Na ovaj način premija bi imala razvojni, a ne socijalni karakter, sa druge strane stimulisala bi uspešne, a destimulisala neuspešne i nerentabilne proizvođače. Ne može, a da se i ovom prilikom ne spomene neophodnost donošenje Zakona o javnim skladištima, čime bi proizvođač dobio mogućnost da raspolaže skladišnicom i njome slobodno trguje na organizovanom berzanskom ili vanberzanskom tržištu. Dakle, partija je i dalje otvorena, sve je i dalje u našim rukama. Samo treba odigrati pravi potez. Vremena za razmišljanje nema još mnogo.

Direktor „Produktne berze“ Novi Sad

Žarko Galetin