- Pošto je zasejano manje pšenice, druge kulture će biti zastupljene u većoj meri, tako da će setveni dobitnik u prolećnoj setvi verovatno biti kukuruz. Ove godine može se očekivati da će kukuruza biti zasejano najviše u poslednjih 20 godina, i nije isključeno da će pod kukuruzom biti milion i trista hiljada hektara. Još jednom se pokazalo da je kukuruz tradicionalno najzahvalnija kultura za setvu, pre svega za naše individualne poljoprivredne proizvođače. Ne treba zaboraviti da u proizvodnji žitarica oko 80 posto pšenice i kukuruza dolazi iz privatnog sektora, od indivudulanih poljoprivrednih proizvodjača.

Šta zapravo najviše utiče na odluku proizvođača o tome šta će i koliko sejati na svojim njivama, i zbog čega je došlo do pada interesovanja za pšenicu?

- Odluku proizvođača svakako određuje raspoloženje prema određenoj kulturi, i njihov odnos prema toj kulturi. Nije nas iznenadilo što je taj odnos toliko loš prema pšenici, iz prostog razloga što je tržište pšenice prilično izmonopolisano na strani ponude. To znači da na tržištu pšenice naš proizvođač ima relativno mali tržišni kapacitet i ne može da se ponaša tržišno u smislu da čeka odgovajuću cenu i da u tom trenutku izađe na tržište i proda je, ili pak koristi za neke druge namene. Proizvođač je na neki način ucenjen da pšenicu proda u žetvi, ili neposredno posle žetve, s obzirom na to da pšenica mora da se skladišti u uslovne smeštajne kapacitete koji uglavnom nisu u vlasništvu proizvodjača, već nekih velikih trgovaca ili mlinsko-preradjivačkih kapaciteta. Onog momenta kada se pšenica preda u skladišne kapacitete, poljoprivredni proizvodjač de fakto više njome ne raspolaže i prinuđen je da na ovaj ili onaj način tu pšenicu proda. Zbog toga on ne može da oseti blagodeti tržišnih okolnosti koje se kasnije dešavaju, kada cena pšenice ode gore i kada oni koji njome raspolažu mogu da je prodaju po najboljoj ceni.

Da li se to dogodilo i prošle godine, i da li je u tome razlog male zainteresovanosti za setvu pšenice tokom prošle jeseni?

- Da, upravo to se desilo prošle godine kada je naš proizvođač prodao pšenicu posle žetve uglavnom po 12, 13 ili 14 dinara, da bi pšenica do kraja godine i početkom 2011. godine praktično došla na duplo veću cenu od 30 dinara. Svoje razočaranje poljoprivredni proizvodjači su pokazali time što su se okrenuli drugim kulturama. Njihov odgovor je upravo tih 480 hiljada hektara pod pšenicom, što će se odraziti na prolećnu setvenu strukturu u kojoj će kukuruz zauzeti najveći deo raspoloživih površina.

Može li da im se desi isto razočarenje i sa kukuruzom? Šta im garantuje veću sigurnost sa tom žitaricom, i sa drugim kulturama?

- Kukuruz ima vrlo dobar tržišni potencijal, a sa druge strane, kukuruz je roba koju naš poljoprivredni proizjvodjač može da lageruje u sopstvenom skladištu, da čeka razvoj situacije na tržištu i da shodno tome i reaguje i da nastupa onda kada njemu odgovara, kada je cena najviša. Drugim rečima, može da ne proda kukuruz kada je cena najniža, a ako mu se cena ne dopada, može da zasnuje sopstveni tov. To su okolnosti koje kukuruz kandiduju kao robu sa velikim tržišnim potencijalom.

Međutim, nije kukuruz jedini dobitnik zbog smanjenog interesovanja za proizvodnju pšenice, to može da bude i soja koja godinama ima uzlazni trend i svake godine zauzima sve veće površine u ukupnoj setvenoj strukturi u Srbiji. Soja je jedna od najstandardnijih primarnih poljoprivrednih kultura, roba sa malim cenovnim kolebanjima i sa relativno dobrom cenom i postaje sve više roba koja se ne ugovara u nekoj zajedničkoj proizvodnji u paritetnoj razmeni, već je proizvod koji naš seljak proizvodi za tržište. Dakle, i dalje se soja, iako je industrijska kultura, ugovara velikim delom u zajedničkoj proizvodnji i sve više postaje roba koju poljoprivredni prizvođač iznosi na tržište i tržišno se ponaša kao kod kukuruza – sam određuje kada će je prodati ili sačuvati. Sve su to okolnosti koje utiču na raspoloženje poljoprivrednih proizvođača koju će kulturu sejati. I ove godine će kukuruz i soja participirati u većem procentu u ukupnoj setvenoj strukturu.

Prema vašim prognozama, kakve cene setve mogu da očekuju poljoprivrednici, i kakve će biti cene njihovih proizvoda?

Ove godine imaćemo jednu od skupljih setvi, posmatrajući dešavanja na organizovanom bezranskom tržištu. Mineralna đubriva su poskupela između 30 i 40 posto, a to je jedan od najvažnijih imputa u proizvodnji, poskupelo je dizel gorivo, kao i mašinske usluge. Jedini imput koji je usklađen sa rastom evra i koji je na realnom nivou i nije menjao cenu, jeste semenska roba koja je uglavnom na prošlogodišnjem nivou. Kada se sve to uzme u obzir, imaćemo realno skuplju setvu nego što je to bilo prošle godine, a to znači da ćemo imati skuplju proizvodnju i verovatno generalno više cene u odnosu na prošlu godinu.Ove godine u samoj žetvi pšenice možemo očekivati duplo veću cenu. Cena kukuruza je bila u vreme skidanja useva oko 12 - 13 dinara, verujem da će ove godine i cena kukuruza biti veća. Ipak, možemo da očekujemo stabilno visoku cenu, mnogo višu nego prošle godine, u vreme žetve useva.

A kakve su cene na berzi sada?

- Na tržištu imamo konstantno visoku cenu pšenice koja, doduše, izražava tedenciju blagog pada, ali generalno mislim da će pšenica i dalje zadržati prilično visoku cenu između 250 i 300 evra po toni, odnosno 25 do 30 dinara po kilogramu bez PDV-a. Cena kukuruza je vrlo stabilna, stabilnija čak od cene pšenice. Cena kukuruza je, s obzirom na njegov veoma veliki dijapazon primenjivosti, u svetskim razmerama. Dinamični rast tražnje na svetskom tržištu generiiše jednu veoma dobru, sigurnu i na duži rok stabilnu visoku cenu na svetskom stržištu. S obzirom da Srbija ulazi u red najvećih svetskih izvoznika kukuruza, ta cena vrlo bitno utiče i na cenu na domaćem tržištu i mi u kontinuitetu u poslednjih šest meseci imamo kukuruz koji je oko 200 eura po toni ili 20 dinara po kilogramu, sa nekim manjim razlikama. To je perspektivno dobra tržišna pozicija kukuruza u dugoročnom narednom periodu. Slična situacija je i sa sojom, dok tržišta ostalih industrijskih billjaka, kao što su suncokret, uljana repica i druge, u većjoj meri zavise od svetskih cenovnih pozicija.

Poljoprivrednici se žale na monopoliste pred kojima su nemoćni. Gde je rešenje suzbijanja monopola u agraru?

- Imamo prilično izmonopolisanu strukturu u sektoru ponude s obzirom da se pšenica trenutno nalazi u rukama velikih trgovaca, koji kreiraju tržište. Naravno, nisu oni krivi za takvu situaciju jer je normalno da, rukovođeni interesima svog profita, koriste situaciju. Mislim da je u pitanju loša tržišna struktura, koju uslovno rečeno država dozvoljava, jer nema sigurnih i jakih tržišnih institucija koje bi trebalo da reaguju i da budu tržišni tampon. Problem je generisan u nekim ranijim vremenima. Jednostavno, dozvoljeno je da prva sledeća karika u repro lancu od njive do trpeze već bude u velikoj meri ukrupnjena, van uticaja samih poljoprivrednih proizvodjača, što se vidi na tržištu pšenice, tako da nije neobična situacija da mi u godini kada smo imali skoro 600 hiljada tona izvoznog viška pšenice, dodjemo u situaciju da možda nećemo imati dovoljno pšenice do kraja godine. Izvoznici, trgovci koju sada imaju pšenicu, rukovode se logikom sopstvenog profita, i interes zaštite državnog bilansa njima, naravno, nije u prvom planu. O tome bi trebalo da vodi računa država, odnosno Republička direkcija za robne rezerve koja očigledno nema taj kapacitet. To su instucionalne slabosti naše države. Sa druge strane, još nije donet zakon o robnim berzama i to što robna berza u Novom Sadu radi su crpljenja nekih krajnjih mogućnosti u ovakvim okolnostima gde Produktna berza organizuje takozvano spot(?) tržište. Nepostojanje zakona o robnim berzama je sprečilo berzu da otvara nomo ........ tržište koje bi potpuno omogućilo i zaštitilo poljoprivredne proizvodjače od rizika gubitka i kanalisala tokove robnog tržišta da nam se ne dešavaju ovakve situacije kao što imamo sada - da iz uslova tržišnog viška ulazimo u rizik da te iste robe zbog prekomernog izvoza kasnije nećemo imati.

Može li Produktna berza da utiče na stabilizaciju tržišta i na zaštitu interesa proizvođača, kao i nacionalnog interesa da se obezbede dovoljne količine potrebnih poljoprivrednih proizvoda?

- Ono što je krucijalni cilj Produktne berze jeste insistiranje na donošenju zakona o robnim berzama, na punoj inplemetaciji zakona o javnim skladištima, i na punoj reformi sistema Direkcije robnih rezervi gde bi ona bila autonomna i obavljala dvojaku funkciju. Direkcija prvo treba da obezbedi funkciju obezbedjenja strateških roba za državu, i sa druge strane da se pojavi kao intervntna institucija na tržištu koja može brzo i efikasno da reaguje kako bi sprečila tržišne i cenovne udare poput onih koje smo imali sa žitaricama, i na taj način uticala na smirivanje tržišta. Ukoliko ispunimo navedene ciljeve, i Produktna berza će dobiti pun smisao i moći će da odigra značajniju ulogu u zaštiti svih učesnika na berzi.