Dakle, ko je ustvari ovde neprijatno iznenađen? Jasno je da je to običan građanin - potrošač. Zašto? Pa zato što on, ne upuštajući se u dublju analizu problema, zdravorazumski razmišlja i logično zaključuje da zemlja koja ima dovoljno veliki proizvodni potencijal u proizvodnji pšenice ne bi trebala da ima problem sa nedostatkom ove robe, sa cenom brašna, cenom hleba. Razmišljanje jeste logično, ali samo pod uslovom da su prethodno rešeni neki suštinski problemi koji bi prejudicirali sve napred pobrojane probleme.

Oni koji su shvatili koji su to problemi, su pre svega poljoprivredni proizvođači koji su toliko puta izigrani na tržištu pšenice. Oni su svoj odgovor na svoju nezaštićenu tržišnu poziciju izrazili jesenas, posejavši nikada manje površine pod ovom kulturom i to u periodu kada je pšenica imala izuzetno dobru cenu i na svetskom i na domaćem tržištu. Znali su naši proizvođači da oni od te cene neće imati vajde. Takav stav poljoprivrednih proizvođača bi u narednoj ekonomskoj 2011./12. godini mogao da državu stavi pred velika iskušenja u pogledu elementarnog zatvaranja domaćih bilansa, te da bi možda i po prvi put mogli da budemo neto uvoznici na ovom tržištu.

Moramo se poslužiti ciframa da bismo konkretizovali uvodnu priču. U 2010. godini ukupan prinos pšenice je iznosio oko 1.650.000 tona, što je sa prelaznim zalihama od oko 520.000 tona predstavljao sasvim solidan potencijal od skoro 2.200.000 tona. Na bazi nekih standardnih bilansnih proračuna, imali smo dovoljno pšenice za sopstvene potrebe i čak izvozni višak od oko 600.000 tona. Sasvim dobra situacija. Gde je onda problem i kada je nastao? Problem treba tražiti pre svega u tržištu, odnosno preciznije u loše uređenom tržištu, sa u velikoj meri izmopolisanom strukturom i malim tržišnim potencijalom poljoprivrednih proizvođača. Da ne otvaramo temu do detalja, ali pomenimo samo da je veći deo pšenice od proizvođača otkupljen ili u žetvi ili neposredno posle nje po ceni od 13,00 din/kg ili tek nešto većoj ceni. Naravno, na tržište su izašli moćni kupci koji su istine radi ponudili bolju cenu nego država, otkupili gro pšenice i postali gospodari tržišta. Da se razumemo : dotični veliki kupci ništa nisu uradili mimo zakona i propisa, oni su samo sledili logiku profita i na bazi dobre tržišne procene izbrali pravi tajming u kupovini robe, koja danas na tržištu Srbije vredi skoro 30,00 din/kg bez PDV.

Proizvođač je ponovo razočaran, jer nema korist od dobre cene, država nije otkupila dovoljne količine pšenice, a izvoznici zadovoljno trljaju ruke. Kada se naiđe na problem kao što je nedostatak neke robe, sve oči su uprte u državu. Na žalost država u okolnostima netransparentnih uslova čuvanja robe (ne zna se faktičko stanje zaliha po skladištarima Republičke direkcije za robne rezerve), ne može adekvatno da zaštiti niti tržište, a što je još bitnije ni bilanse.

Najzad da konstatujemo možda i najveći problem u perspektivi na tržištu pšenice. Po mom skromnom mišljenju to nije akutni problem malog nedostatka pšenice do nove žetve. On će se naime u velikoj meri ublažiti zabranom izvoza. Glavni problem će eskalirati u drugoj polovini ekonomske 2001./12. godine. U novu ekonomsku godinu ćemo ući sa verovatno jednim od najmanjih prinosa pšenice u novijoj istoriji. Na to ukazuje mnogo parametara, kao što su: rekordno male zasejane površine, zatim nikada manje zasejane površine u optimalnim agrorokovima, po prvi put manje zasejane površine u Vojvodini (gde je hektarski prinos veći) nego u centralnoj Srbiji, loša prihrana useva ... Ono na šta se u ovom trenutku možda i najmanje misli, a što je sasvim izvesno, u novu ekonomsku godinu naši bilansi će ući bez prelaznih zaliha. Sve u svemu, da sada ne licitiramo oko mogućeg prinosa, ali na bazi ovih ne tako optimističnih pokazatelja, jasno je zaključiti da će problem oko zatvaranja domaćih bilansa u narednom periodu sasvim izvesno postojati. Da li će po prvi put u istoriji Srbija biti neto uvoznik pšenice videćemo vrlo brzo – već posle žetve.

Kako bi u ovom trenutku država trebalo da se postavi prema ovom potencijalno velikom problemu? Verujem da je pravi izbor da Republička direkcija za robne rezerve preuzme konkretnu inicijativu i nastupi na terminskom tržištu sa otkupom pšenice „na zeleno" po nešto povoljnijim uslovima nego što je to aktuelna cena pšenice novog roda sa isporukom po žetvi i time svim tržišnim učesnicima, a i celokupnom javnom mnenju da do znanja da neće dozvoliti da se ova strateška roba prepusti stihiji. Sa druge strane, u uslovima kada agrarni budžet zbog rekonstrukcije Vlade nije operativno počeo da se realizuje, ovakva finansijska injekcija našim poljoprivrednim proizvođačima bila bi pravi melem na ranu. Prostora za pravu i dobro odmerenu akciju od strane države ima i treba je iskoristiti, da ne bismo jedan od sledećih analitičkih tekstova o pšenici počinjali konstatacijom o još većem razočarenju naših proizvođača u proizvodnji pšenice.