Koliko je bilo dinamično i interesantno ovo tržište najbolje će nam poslužiti dosadni, neumoljivi statistički podaci sa cenovnog grafikona.

Kukuruz je apsolutni setveni lider u sektoru primarne poljoprivredne proizvodnje, kultura sa najvećim obimom godišnje proizvodnje, najvećim izvoznim potencijalom i konačno roba koja u nomenklaturi pojedinačnih izvoznih artikala donosi već drugu godinu za redom najveći devizni priliv po osnovu izvoza. Treba li više razloga pa da priču o našem robnom tržištu otvorima ovom robom? Krenimo hronološkim redom. Cena kukuruza na početku godine 10,20 din/kg*, najviša postignuta cena u toku godine je iznosila 23,00 din/kg i to sredinom avgusta, a na samom kraju godine kukuruz se prodaje po ceni od 18,50 din/kg. Naše tržište ponašalo se potpuno korelativno sa svetskim tržištem. Upoređujući grafikon sa međunarodnih tržišta i cenovnu krivu kod nas, poptuno je jasno da je naše tržište u direktnoj zavisnosti od svetske pijace kukuruza. Jasan je i razlog . Naime, izvozni potencijal koji se procenjuje na preko 2 miliona tona, svrstava Srbiju u 10 najvećih svetskih izvoznika ove robe, pa je logično da kalkulacija naših izvoznika mora biti konkurentna i saglasna sa svetskim cenama. Kratko sagledavanje svetskog bilansa kukuruza nas navodi da i pored istorijski rekordnog prinosa od oko 820 milona tona imamo pad svetskih zaliha jer je dinamika rasta potrošnje ovog artikla toliko velika i agresivna da se očekuje potrošnja od skoro 840 miliona tona. Dakle, perspektivno dobri cenovni izgledi za naredni srednjoročni, pa i dugoročni period na tržištu ove robe. Ono što je možda i najznačajnije kada analiziramo domaće tržište kukurza jeste činjenica da je kukuruz roba sa najvećim tržišnim kapacitetom na našem tržištu primarnih poljoprivrednih proizvoda. Naime, to je proizvod koji se u svakom trenutku nalazi u posedu proizvođača, dakle u njihovim čardacima i skladištima, te se shodno tome i proizvođači ponašaju kao robni proizvođači, odnosno kao dobri trgovci u tržišnoj utakmici. Sve u svemu mnogo toga ide u prilog tržištu kukuruza. Sve je tu: robe ima, tržište je aktivno, proizvođači tržišno razmišljaju i podešavaju svoj tržišni tajming u skladu sa svojom veštinom tržišnog procenjivanja.

Za razliku od kukuruza, tržište pšenice na žalost ne krase tako dobre tržišne performanse. No, sagledajmo prvo trenutne odnose snaga ponude i tražnje na svetskom i domaćem tržištu. Pšenica je podbacila u ukupnom prinosu u svetskim okvirima za čitavih 40 milona tona. Najveće gubitke beleže zemlje bivšeg SSSR-a, pa donekle i Evropa. Takav razvoj situacije u bilansnim pozicijama ove robe doveo je do nezabeleženog rasta cena ove robe u drugoj polovini godine. Pšenica, je roba koja je izuzetno senzibilna na promenu uticaja tržišnih faktora. Neposredno pred žetvu pšenica je na „Produktnoj berzi“ u Novom Sadu prodavana po 10,30 din/kg, da bi na kraju godine cena kotirala na poziciji od 25,50 din/kg. Pravi cenovni okidač bilo je zvanično saopštenje Vlade Ruske federacije o podbačaju prinosa ovog velikog proizvođača pšenice od 20 miliona tona i objava ove države o zabrani izvoza. Sve to se desilo početkom avgusta meseca, kada je cena pšenice u roku od samo nedelju dana na svetskom, a kasnije i našem tržištu skočila za oko 40%. Sve posle toga bilo je samo fino tržišno „nameštanje“ ove robe. Međuzavisnost referentnih svetskih i regionalnih tržišta sa našim tržištem takođe je uočljiva, ali kao što je pomenuto opšti tržišni ambijent što se tiče pšenice kod nas nije ni blizu tako dobro postavljen kao u slučaju kukuruza. Tržište pšenice je upravo ove godine kada se cena tako drastično menjala pokazalo sve svoje slabosti. Pretpostavka je da danas, kada je cena pšenice kao što je već pomenuto preko 230 EUR/t na našem tržištu veći deo pšenice skoncentrisan u rukama tzv. velikih igrača. Dakle, naš proizvođač (pre svega individualni) predajom pšenice neposredno posle žetve, bio je primoran da je ubrzo i proda. Mali je broj onih koji i danas u tuđem skladištu imaju svoju pšenicu. Naravno u naletu najveće ponude posle žetve, cena je bila relativno niska, pa sada praktično korist od ove cene imaju samo oni koji su imali dovoljno veliki finansijski kapacitet da otkupe značajne količine u žetvi, pa da sada uživaju benefit od visoke cene. Koliko je značajan uticaj ovih tržišnih učesnika najbolje govori podatak da su isti u stilu dobrih „market mejkera“ iskreirali domaće tržište u meri da je naša pšenica jedno vreme bila čak najskuplja u Evropi. Ponovo se otvara priča po sistemu „da li je sve to moralo da se desi?“. Smatram da smo sasvim blizu rešenja za neka buduća vremena da se takav scenario donekle izbegne. Donet je naime Zakon o javnim skladištima, koji bitno povećava tržišni kapacitet pšenice kao robe, očekuje se donošenje Zakona o robnim berzama, a verujem da su se stekli uslovi i za principijelniju i dosledniju primenu antimonopolskog zakona. Za sve to ipak treba vremena, tim pre što već imamo iskustvo oko primene Zakona o javnim skladištima, pri čemu se upravo malopre pomenuti „veliki igrači“ ne interesuju baš mnogo da deo svojih skladišnih kapaciteta uključe u sistem javnih skladišta. To svakako daje prostora sumnji da nekima ne odgovora jedan transparentan sistem skladištenja robe i po tom osnovu izdavanja robnog zapisa, ili je u pitanju nešto drugo? U svakom slučaju ne treba pre vremena donositi ishitrene zaključke, a već koliko sledeća žetva će dati odgovore na mnoga pitanja.

Na kraju pomenimo i ulogu jedinog organizatora berzanskog tržišta u sektoru roba – „Produktnu berzu“ iz Novog Sada. Ova institucija je 2010. godinu doživela kao još jednu u nizu, godinu pune afirmacije.

Po čemu je ipak različita ova od prethodnih godina? Proteklu godinu pamtićemo kao godinu kada je ekonomska kriza toliko snažno uzdrmala temelje privrednog i monetarnog sistema da se možda prvi put posle devedesetih godina u tako oštroj formi kao neizbežni prateći efekat krize pojavila nelikvidnost privrede i gomilanje tzv. unutrašnjih dugova u okvirima našeg privrednog, pa i šire ukupnog ekonomskog sistema. Kada u takvim okolnostima tržište iskaže poverenje prema berzanskom načinu trgovanja onako kako to organizuje „Produktna berza“ u Novom Sadu, onda podaci o ostvarenom prometu, broju zaključenih ugovora preko berze i broju članova berze, koji su bili manje ili više na nivou prethodnih 5 godina, još više dobijaju na značaju. Kompetentnost institucije u organizovanju tržišta dobila je svoju punu potvrdu sa jedne strane poveravanjem organizovanja državnih intervencijskih poslova, a sa druge strane preferiranjem „Produktne berze“ kao logičnog subjekta u implementaciji Zakona o robnim berzama koji bi po najavama ministra trgovine Slobodana Milosavljevića trebao da bude donešen sledeće godine. Ne treba stoga da čudi ni ukazivanje na probleme zakonske i institucionalne neuređenosti tržišta koji dolaze upravo sa ovog mesta. Verujem da ni državi, a ni najširoj potrošačkoj javnosti nije u interesu da se tržišta fingiraju po principu samozvanih SMS berzi ili još gore u prećutnom dogovoru kartelskih moćnika. Sa nadom da ćemo sledeće godine u ovo vreme pričati o prvim dostignućima novog Zakona o robnim berzama nije zgoreg s vremena na vreme podsećati vlast na data obećanja. Ne zato što im se ne veruje, već naprotiv, da najzad i glas najšire javnosti bude ugrađen u opštu dobrobit.

* Sve cene su iskazane bez PDV

Direktor „Produktne berze“

Žarko Galetin