03. 04. 2009.

Jedan od retkih sektora koji je koliko toliko popravio inače vrlo sumornu sliku spoljnotrgovinskog bilansa u 2008. godini jeste poljoprivreda. Sa aspekta ukupnog državnog spoljnotrgovinskog deficita koji je iznosio oko 11 milijardi dolara, suficit poljoprivrede deluje simbolično – svega 490 miliona dolara ili tek 4,45% od ukupnog deficita. Međutim, činjenica da je poljoprivreda možda čak i jedina grana iz realnog sektora koja u perspektivi može da odbaci suficit u trgovanju sa svetom, ovu granu preporučuje kao jednog od „spasilaca“ srpske privrede.

Naravno, kao po pravilu, o poljoprivredi u tom kontekstu priča se uvek kada nam „loše krene“. Po ko zna koji put, iznevereni od velikih izvoznih planova „velike“ industrije, vraćamo se poljoprivredi. Retko kada smo se upitali zašto je to tako. Razlog je jednostavan: naš poljoprivrednik ima predmet rada ( zemlju) koji je uvek na raspolaganju i u funkciji proizvodnje bez obzira na okolnosti u kojima se država nalazi, sa druge strane ima sredstva za rad (mehanizaciju), doduše sve stariju, ali funkcionalno upotrebljivu i najzad, ono što je najvažnije naš poljoprivrednik ima visoko razvijenu svest da zemlja ne sme ostati u parlogu i da se mora obraditi. Tako naš poljoprivredni proizvođač, sa manjim ili većim troškovima proizvodnje, sa lošijom ili boljom upotrebom agrotehnike ima svoj proizvodni kapacitet koji je sa aspekta ukupnih prinosa relativno stabilan i predvidiv. Sa rizikom male greške već sada se može predvideti ovogodišnja proizvodnja od oko 2,2 mil. tona pšenice, oko 6 mil. tona kukuruza, oko 3 mil. tona šećerne repe, 350 – 400 hiljada tona suncokreta, prbližno toliko i soje … Ovakvi prinosi uz već sada sasvim pouzdano tačnim podatkom o prevelikim prelaznim zalihama oslobodiće prilično veliki izvozni potencijal, pre svega kod žitarica.

Konačno dolazimo do suštine ove teme. Ko će od svega ovoga imati korist, zaradu. Scenario koji je najbliži realnom stanju stvari bi mogao da bude sledeći: Velika ponuda na domaćem tržištu, izuzetno loša likvidnost domaće tražnje i to pre svega one iz prerađivačkog sektora, niske cene na svetskom tržištu, oboriće cene primarnih poljoprivrednih proizvoda do mere koja se izvoznicima uklapa u kalkulaciju za izvoz. To će bez sumnje biti veoma niska cena. Primarni agrarni proizvod će se izvesti, ostvariće se kakav takav suficit, a naš proizvođač opet „kratkih rukava“. Dakle nagrada našem poljoprivrednom proizvođaču za ostvaren uspeh na izvoznom tržištu će stići kroz neprimereno malu cenu i veliko je pitanje koliko će uopšte ta cena „zatvoriti“ elementarnu cenu koštanja proizvodnje. Uostalom ovakvu situaciju imamo upravo danas na tržištu žitarica. Zalihe pšenice i kukuruza su velike, domaća tražnja potpuno nezainteresovana, tako da je jedini ventil za rešavanje ovih tržišnih viškova izvoz. Uz niske cene u okruženju, padaju i cene žitarica i kod nas.

Da zaključimo. Preko poljoprivrede se ne može rešitti dugogodišnji problem naše izvozno nekonkurentne privrede, tim pre što se u poljoprivredu izuzetno malo ulaže. Država iz godine u godinu sve manje izdvaja za poljoprivredu, pa nije realno, pa ni moralno očekivati da nas ta i takva poljoprivrede iščupa iz problema zvanog spoljnotrgovinski deficit.

Žarko Galetin, direktor „Produktne berze“ Novi Sad