16. 03. 2007.

Proces tranzicije suviše dugo traje da bi se neka pitanja poput organizovanja i uređenja robnog tržišta uporno ignorisala i obilazila. Večita dilema ko ima povlašćen položaj na tržištu, a ko je žrtva takvog tržišta i dalje je samo predmet dnevno–političkih tema i prikupljanja jeftinih poena, bez ozbiljne namere da se ista reši.

Evo samo nekoliko argumenata u prilog potrebi za definitivnim uvođenjem reda na tržištu roba :

• Strah od nekontrolisanog rasta cena izazvanog netržišnim ponašanjem tržišnih učesnika i raspirivanja inflacije;
• Dalja monopolizacija tržišta;
• Učestali protesti poljoprivrednika pri skidanju i predaji pojedinih useva ;
• Skupi, a u suštini nedovoljno efikasni sistemi zaštite poljoprivredne proizvodnje za pojedine poljoprivredne kulture; ....

Ovo je samo jedan deo negativne slike našeg tržišta, koji ne uliva poverenje u pogledu njegovog perspektivno uspešnog i efikasnog funkcionisanja. Problemi su vrlo kompleksni, te traže i takav pristup u njegovom rešavanju. Naravno da se rešenja ne mogu doneti preko noći , ali se u kontinuitetu i sinhronizovano moraju donositi.

Da ne širimo priču van teme date u naslovu ovog teksta, već da se skoncentrišemo na tržište poljoprivrednih proizvoda i mogućnosti zaštite poljoprivredne proizvodnje putem tržišnih mehanizama.

Početak svake priče u smislu ko je odgovoran za nisku cenu pšenice, kukuruza, maline... , ko treba da kupi tu robu i po kojoj ceni i da stabilizuje tržište ..., odmah nudi i odgovor : TRŽIŠTE. Naravno, to jeste pravi odgovor. Međutim, upravo u širini pojma „tržište“, krije se nedorečenost tog odgovora. Naime, nije svakakvo tržište rešenje za pomenutu priču. Pravi odgovor je UREĐENO I ORGANIZOVANO TRŽIŠTE.

Šta mi danas imamo? Ako berzansko tržište posmatramo kao najefikasniji način organizovanja tržišta, koji je to institucionalni okvir koji uređuje berzansko tržište? Jedini zakonski akt koji uređuje berzanski način trgovine i berzansko organizovanje tržišta jeste Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (u daljem tekstu Zakon o tržištu hov). Praksa je pokazala da ovaj zakon sasvim solidno reguliše organizovanje tržišta i berzu kao njegovog organizatora, ali samo finansijska tržišta . Šta je sa robnim tržištem ? Imamo li mi danas instituciju koja organizuje robno berzansko tržište? Sa strogo formalnog aspekta – DA. To je Beogradska berza a.d., koja ima mogućnost da organizuje trgovanje efektima i terminskim ugovorima koji u svojoj podlozi imaju kako efekte tako i robu. To je jedina, u skladu sa zakonom, registrovana berza u Srbiji. Međutim, kako da ta ista berza da organizuje robno berzansko tržište kada tržišni materijal ( roba i hartije na podlozi robe) za organizovanje robnog tržišta nije predviđen zakonom. Krajnje paradoksalna situacija.

Uvodni članovi Zakona o tržištu hov jasno deklarišu njegov obuhvat i domet što se tiče tržišnog materijala :

"Član 2.
Ovaj zakon odnosi se na sledeće finansijske instrumente:

1. Hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji ......
2. varante za kupovinu akcija ili obveznica....
3. standardizovane finansijske derivate
4. depozitne potvrde .....

Član 3.
Ovaj zakon ne primenjuje se na:

1. polise osiguranja osiguravajućih društava
2. hartije od vrednosti koje se izdaju povodom prometa robe i usluga, kao što je menica, ček, pismeni uput ( asignacija), konosman, tovarni list, skladišnica i druga hartija od vrednosti čiji su izdavanje i promet uređeni posebnim zakonom;
3. ......
4. .....
5. ....
6. .....

Član 5.
Pojedini pojmovi imaju sledeća značenja :
.................................
.................................
.................................
(7) Finansijski derivati Finansijski derivati su finansijski instrumenti čija vrednost zavisi od cene predmeta ugovora, čiji su vrsta, količina, kvalitet i druga svojstva standardizovani. Predmet ugovora mogu biti akcije, obveznice, strane valute, određena vrsta robe, berzanski indeksi i dr.
.................................
..................................“

 

Kako u skladu sa ovakvim zakonskim rešenjima trgovati robom ili hartijama od vrednosti koje u svojoj podlozi imaju robu ? Zakon o tržištu hov je tu decidan i eksplicitan. Dakle, ne stoji argument da bi hartija tipa „robnog zapisa“ koja bi proistekla iz mogućeg Zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode (kao posebnog Zakona) mogla da bude tržišni materijal prometovan preko berze po postojećem Zakonu o tržištu hov .

Sa druge strane, kako organizovati terminsko tržište (trgovinu fjučers ili opcijskim ugovorima) koji u svojoj podlozi imaju kako Zakon o tržištu hov kaže „određenu vrstu robe“ , kada za robu niti za hartiju koja se izdaje povodom prometa robe ( npr. robni zapis), nema organizovanog tržišta ? Ili jednostavnije rečeno kako će se, odnosno po kojoj ceni vršiti isporuka osnovnog tržišnog materijala ili finansijsko poravnanje po dospeću terminskih ugovora, ako za tržišni materijal koji je u njegovoj podlozi ne postoji organizovano tržište. Koja je to reperna cena ? Dakle, osnovna pretpostavka za funkcionisanje finansijskih derivata pojedinih tržišnih materijala mora podrazumevati postojanje organizovanog tržišta (poželjno berzanskog) za konkretan tržišni materijal.

Pođimo od pretpostavke da se donese Zakon o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode kojim se definiše „robni zapis“ kao finansijski instrument koji je izdat povodom prometa robe i čije izdavanje i promet je uređen posebnim zakonom, kao i od pretpostavke da se izmenama i dopunama Zakona o tržištu hov omogući pristup ovoj hartiji na organizovano berzansko tržište. U tom slučaju dobićemo zakonski osnov za berzansko trgovanje ovom hartijom, iskoristiće se postojeća institucionalna i tehnička infrastruktura i to pre svega Beogradska berza koja će organizovati trgovanje, Centralni registar gde će se vršiti poslovi kliringa i saldiranja , Komisija za hartije od vrednosti koja će registrovati hartiju i odobravati emisiju. Ako kao za jednu od osnovnih premisa funkcionisanja berzanskog tržišta uzmemo kvalitet hartije koja se kotira na berzi , a jedan od osnovnih kriterijuma je „dubina“ tržišta, postavlja se ključno pitanje : Koliko će biti „duboko“ tržište ili jednostavnije - čime i u kolikoj meri će se trgovati na berzi ? Da bismo bar približno kvantifikovali obim mogućeg prisustva ove hartije na berzi izložićemo elaboraciju u narednom delu teksta.

U razmatranje ćemo uzeti pšenicu, kao kulturu, koja zbog karaktera svojih tehnoloških osobina mora biti skladištena u uslovni skladišni prostor. Prema raspoloživoj evidenciji danas u Srbiji za uslovno skladištenje ove kulture postoji kapacitet za smeštaj oko 2.500.000 tona pšenice. Uzimajući u obzir naše proizvodne mogućnosti, ovaj kapacitet se može smatrati dovoljnim. Međutim, koliko je skladišta danas osposobljeno da zadovolji stroge zakonske kriterijume dobijanja licence javnog skladišta? Po proceni stručnjaka koji se bave kvalitetom pšenice i imaju uvid u stanje opremljenosti silosnih kapaciteta, tek oko 5% ukupnih kapaciteta bi zadovoljilo ove kriterijume. Naravno, vlasnici silosa koji bi zadovoljili te kriterijume, pretpostavka je ne bi ceo kapacitet dali u funkciju javnog skladišta, već oko 50% skladišta, dok bi ostali deo bio u funkciji sopstvenih potreba (deo za sopstvenu meljavu, uskladištena pšenica lošijeg kvaliteta,... ). Dakle, po toj računici u licenciranim skladištima bi se uskladištilo oko 62.500 tona pšenice, bar u prvim godinama po donošenju Zakona o javnim skladištima. Za tu količinu vlasnici pšenice bi mogli da dobiju „robne zapise“. Još jedno pitanje se nameće na osnovu iznetih pretpostavki. Da li je celishodno rešenje po kom bi se vlasnicima ronih zapisa uskratila sloboda izbora-da li će svoju robu prodati na „slobodnom“ tržištu ili preko berze?

Što se kukuruza tiče, situacija sa utrživanjem ove robe putem robnih zapisa će biti još nepovoljnija. Naime, oko 80% zasejanih površina pod ovom kulturom se nalazi u individualnim gazdinstvima, tako da je količina koja bi mogla biti predmet skladištenja u javnim skladištima još manja nego kod pšenice.

Kako organizovati trgovinu robnim zapisima za ovako mali tržišni uzorak?

Iako možda nije primereno, ali ipak neka kao reper posluži način funkcionisanja berze u Miniapolisu. Formiranje cene na promptnom tržištu koju objavljuje MGEX ( berza u Minesoti) predstavlja podatak obrađen od strane Nacionalne informativne mreže (DTN ), kao rezultat prostog proseka dnevnih otkupnih cena svih ovlašćenih skladištara u SAD po konkretnim robama. Primera radi za pšenicu to je prosek dnevnih otkupnih cena koju objavljuje preko 500 ovlašćenih skladišta za pšenicu. Za kukuruz broj ovlašćenih skladišta je još veći i iznosi preko 2.000. To jasno govori o reprezentativnosti konkretne cene na promptnom tržištu.

Posle svega šta je racionalno rešenje? Ili, koje je to rešenje koje relativno brzo može naše robno tržište da uvede u tokove organizovanog robnog berzanskog tržišta?

To je svakako donošenje posebnog Zakona o robnim berzama. U pravcu takvog razmišljanja potekla je i inicijativa od Ministarstva privrede, odnosno Ministra Predraga Bubala, da se formira radna grupa za izradu Zakona o robnim berzama. Obzirom da je donošenje istog u nadležnosti Ministarstva trgovine turizma i usluga, Ministar Bojan Dimitrijević je imenovao radnu grupu za izradu nacrta predmetnog zakona.

Radna grupa je svoj deo posla uradila izradom radnog teksta Nacrta zakona i prosledila ga ministru Dimitrijeviću. U međuvremenu, iako nije ni otvorena javna rasprava o Nacrtu zakona o robnim berzama, niti je isti prošao prethodnu proceduru na republičkoj vladi, usledile su prve oštre kritike. Da ne ulazimo u primedbe i sugestije tehničkog karaktera, koje bi svakako mogle da budu predmet rasprave i eventualnog prihvatanja, bitna je jedna osnovna i principijelna primedba : Da li materiju organizovanja robnog berzanskog tržišta treba uopšte regulisati posebnim zakonom? Da bi se uključila sva nadležna Ministarstva po ovom pitanju, potražena su mišljenja od Ministarstva Privrede ( kao inicijatora za donošenje posebnog zakona) i Ministarstva finansija ( u čijoj nadležnosti je Zakon o tržištu hov).

U skladu sa svojim preincipijelnim opredeljenjem i sagledavanjem objektivne situacije na našem robnom tržištu, Ministarstvo privrede ostalo je na stanovištu da se materija uređenja robno – berzanskog tržišta uredi posebnim zakonom. Za razliku od Ministarstva privrede, Ministarstvo finansija je dalo mišljenje da je postojeći institucionalni okvir ( Zakon o tržištu hov) uz donošenje Zakona o javnim skladištima dovoljan da zaživi robno berzansko tržište i da ga ne treba uređivati posebnim zakonom. Dakle, problem je vraćen na početak, a priča o organizovanju robnog berzanskog tržišta zapala u potpuni ćorsokak.

Zašto postojeći Zakon o tržištu hartija od vrednosti nije dovoljan ( pa ni uz podršku robnog zapisa kao hartije koja bi se afirmisala donošenjem Zakona o javnim skladištima), jasno je iz elaboracije iz prvog dela ovog teksta. Da ne bismo ponavljali ta razmatranja , kao ključni argument navešćemo samo jedan : „plitko“ tržište. Konsekventno ovom argumentu nameće se ( bar u bližoj perspektivi) jedino rešenje u postojećoj situaciji, a to je produbljivanje i razvoj berzanskog SPOT tržišta robe ( u fizičkom smislu) i razvijanje tržišta finansijskih derivata na bazi tako razvijenog SPOT-a. Prva i osnovna pretpostavka za kreiranjem takvih hartija jeste upravo dubina tržišta , a tu dubinu naše tržište može da obezbedi ( u ovom momentu, a i u bližoj perspektivi) jadino na SPOT trgovini robe.

Najzad, zašto ne iskoristiti potencijal „Produktne berze“ u Novom Sadu , koja, iako po svojoj organizaciji više liči na brokersku kuću, organizuje SPOT trgovinu robom po berzanskim principima. Od 01.01.2002. godine trgovanje preko „Produktne berze“ se odvija putem uparivanja naloga kupovine i prodaje ( limit nalozi). Tržište ima karakter kontinuiranog berzanskog tržišta. Godišnji promet preko „Produktne berze“ iznosi preko 100.000 tona robe. Tehnologijom trgovanja koja je ustanovljena od 2002. godine „Produktna berza“ je na izvestan način već edukovala tržište. Nepostojanje mehanizama zaštite učesnika na tržištu značajan su faktor uzdržanosti učesnika u ovakvom vidu trgovine. Naime, u ovom trenutku „Produktna berza“ N.Sad, pošto nije registrovana kao berza po Zakonu koji bi regulisao robne berze, nema mehanizam tipa klirinške kuće ili fonda sigurnosti. Međutim i pored toga „Produktna berza“ i dalje uživa poverenje tržišta izgrađeno na bezmalo poluvekovnoj tradiciji. Daljim razvijenjem i „produbljivanjem“ SPOT-a na „Produktnoj berzi“ stvorila bi se osnovna pretpostavka za kreiranje i razvoj terminskog tržišta fjučers i opcijskih ugovora. To je trenutna realnost na našem robnom tržištu i treba je uvažiti ukoliko želimo da se što pre involviramo u sistem svetskih robnih tržišta. Da ne bi ova teza imala samo svoju teoretsku podlogu, treba samo postaviti jedno piatanje : Zašto „Beogradska berza“, koja je pre donošenja aktuelnog Zakona o hov., bila jedina registrovana mešovita berza za trgovinu robom i hartijama na podlozi u robi, nije organizovala trgovinu tim tržišnim materijalom? Još jedno pitanje : Otkud sada odjednom „briga“ o uređenju robnog berzanskog tržišta onih koji o robnom berzanskom tržištu nisu nikada ni razmišljali? Bez pretencioznosti, ali da nije uz iskrenu podršku Ministarstva privrede i delom Ministarstva poljoprivrede vodoprivrede i šumarstva i inicijativu „Produktne berze“ N.Sad, pokrenut postupak donošenja posebnog Zakona o robnim berzama, ove „brige“ pomenutih dušebrižnika ne bi ni bilo.

Primedba zakonodavnih „modernista“ da bi jedan takav zakon (koji bi omogućio robi u fizičkom obliku da bude tržišni materijal umesto da to bude isključivo „robni zapis“ u elektronskoj formi), bio staromodan i van standarda modernih zakonodavstava imajući u vidu prethodno navedene argumenta apsolutno ne stoji. Uostalom zar je malo primera tehnički dobro osmišljenih, a u praksi neprimenjivih zakona.

ZAKLJUČAK : Da se ne bismo igrali žmurke na terenu teoretskih rasprava šta je moderno, ili skladu sa svetskim trendovima i kako to futuristički treba da izgleda moderna robna, terminska berza u Srbiji, donesimo poseban Zakon o robnim berzama koji može brzo da profunkcioniše uvažavajući realno stanje našeg robnog tržišta i institucija koje mogu takvo tržište da organizuju.

Objavljeno u dnevnom listu Politika