Od ovog događaja do danas prošao je čitav vek, ali ova anegdota i danas neumoljivo nameće neka poređenja i razmišljanja. Da ne bismo mnogo širili temu, navešćemo bar tri sličnosti današnjih vremena sa davno prošlim vremenima Pašićeve Srbije.

Prvo: kao i pre sto godina naša poljoprivreda i dalje u velikoj meri zavisi od đurđevdanske kiše. Već i vrapci na granama znaju da je Srbija na samom začelju u Evropi po površinama koje pokrivaju zalivni sistemi. Ako je pokrivenost oraničnih površina zalivnim sistemima kriterijum zavisnosti poljoprivrede od vremenskih uslova, onda smo mi zemlja čija je poljoprivreda najzavisnija od božije volje. Istine radi, nisu zalivni sistemi ti koji jedino i isključivo kontrolišu prirodne moći, jer da je tako ne bi ni Evropa ove godine imala problem sa sospstvenim bilansima, a što je posledica loših vremenskih uslova. Međutim, da su zalivni sistemi preduslov većih prinosa i značajne nezavisnosti od vremenskih (ne)prilika, to je svakako opštepoznata istina.

Drugo: kao i pre sto godina hrana je ostala jedna od prioritetnih državnih briga. Strah od nestašice hrane verovatno je jedan od najjačih primarnih iskonskih strahova u ljudskom biću, te stoga i sama pomisao da nečega možda neće biti dovoljno, snažno pokreće sve mehanizme (pa i državne) da se to spreči. Posle čitavog jednog veka, baš kao što se i Pašićev ministar finansija rastrčao da pozajmicom reši mogući problem nestašice hrane, na sličan način i naši državni poslenici rešavaju danas problem obezbeđenja dovoljnih rezervi osnovnih prehrambenih artikala. To naravno i jeste posao političara, ali zar posle toliko vremena Srbija zaslužuje da uopšte i dolazi u poziciju da brine o prehrambenoj sigurnosti?

Treće: kao i pre sto godina problem hrane i poljoprivrede uopšte predstavlja jedan od ključnih faktora političke stabilnosti. Možemo samo zamisliti koliko je jak razlog postojao koji je ubedio Pašića i još štedljivijeg Pačua, da posegnu za pozajmicom da bi smirili narod i javnost i ubedili ih da Srbija neće biti gladna. Danas, ma koliko se političari bavili „velikim“ temama, pogotovo u vreme pred izbore, još kako se nameće priča o Srbiji kao perspektivnom značajnom izvozniku poljoprivrednih proizvoda, a o prehrambenoj samodovoljnosti da i ne govorimo. Istovremeno, ti isti političari još kako prate stanje useva na njivama, pa kako kiša padne, tako su i izjave u predizbornim obećanjima sve samouverenije i optimističnije. Sa druge strane, vrlo vešto se prikriva koliko je poskupljenje hrane „udarilo“ po džepu građana. Najeksploatisaniji podatak o tome koliko je ugrožena kupovna moć stanovništva jeste podatak o tzv. baznoj inflaciji, dakle podatak koji u sebi ne sadrži cene poljoprivrednih proizvoda.

Verovatno bi se moglo još mnogo poređenja i skrivenih analogija pronaći iz anegdote sa početka ovog teksta. Međutim, snaga poruke iz tri navedene sličnosti sasvim je dovoljna da se budućim kreatorima agrarne politike postavi jedan sasvim konkretan zadatak. Naime, sa pozicije najšire javnosti, odnosno građana koji i te kako osećaju posledice nedovoljne poljoprivredne proizvodnje i porasta cena osnovnih prehrambenih artikala, osnovni kriterijum uspešnosti države u sektoru poljoprivrede ubuduće trebao bi da bude jedan sasvim precizan i jasan pokazatelj, a to je nivo prosečnih prinosa. Dakle, ne zamarajući se pričama o donošenju raznih odluka, uredbi, zakona... za običnog građanina kao zainteresovane strane i krajnjeg korisnika najvažnije je zadovoljenje dva osnovna principa kao što su princip dovoljnosti i princip dostupnosti. U prevodu to bi značilo dovoljno hrane i po pristupačnoj ceni. To će se naravno postići ostvarenjem ključnog cilja svih ciljeva a to je kao što je već rečeno povećanje prinosa po jedinici površine, odnosno povećanje ukupne proizvodnje, čime će domaće tržište biti snabdeveno dovoljnim količinama robe po povoljnim cenama, a istovremeno bi se, realna je pretpostavka obezbedio i sasvim zavidan izvozni potencijal.

Jasno je da se ovako jednostavan cilj ne može postići bez dobro postavljenog i organizovanog sistema, koji u sebi podrazumeva upravo donošenje niz nedostajućih propisa, važnih zakona, dugoročne strategije. Međutim jasno je i to da poljoprivrednicima i građanima neće biti lakše i bolje, ako država svoja dostignuća meri brojem donetih tih istih propisa i zakona, već onda kada ti propisi, zakoni i strategija budu donosili konkretne rezultate kao što su pre svega omogućavanje takvog ambijenta koji će za posledicu imati opšti rast poljoprivredne proizvodnje. Jasno je i to da se ni sadašnje opšte nezadovoljstvo ne može isključivo svaliti na leđa države, a pogotovo ne odlazeće vlade i ministarstva poljoprivrede, koji istini za volju za realizaciju niz svojih dobrih ideja nisu imali ni vremena. Neka ovo bude upravo dobar povod razmišljanju da se jednoj ozbiljnoj delatnosti kakav je agrar pristupi na krajnje profesionalan način, bez obzira od koje političke opcije dolazio i da se na osnovu jednog stručnog konsenzusa isprofiliše jasna politika. Tek tada pomenuta anegdota će nam služiti samo kao simpatično podsećanje na neka davno prošla vremena, a ne kao opomena da smo čitav jedan vek tapkali u mestu.

Žarko Galetin, direktor „Produktne berze“ Novi Sad
(tekst je objavljen u časopisu "Moje gazdinstvo")