Početak skidanja strnih kultura nije nagoveštavao tako lošu godinu. Naime, prinosi pšenice kretali su se u granicama očekivanih procena od oko 2,18 miliona tona, kukuruz, soja, suncokret, šećerna repa i ostale kulture bile su u relativno dobroj vegetacionoj kondiciji. Međutim, upravo period od početka žetve pšenice, doneo je period ekstremno visokih temperatura od preko 40 stepeni u neuobičajeno dugom kontinuitetu. Naravno, po ko zna koji put suša se pokazala kao nerešiv problem za naše ratare. Prinos prolećnih kultura je desetkovan. Koliko je situacija ozbiljna neka posluže samo neka poređenja u očekivanim prinosima osnovnih poljoprivrednih kultura u 2007. godini u odnosu na prinose u 2006. godini. Tako se za kukuruz procenjuje prinos na nivou od oko 4,0 mil. tona u ovoj u odnosu na oko 6,5 mil. tona u 2006. godini( podbačaj za oko 40%), soje će roditi u ovoj godini po procenama oko 320.000 tona u odnosu na oko 450.000 tona prošle godine ( manje oko 30%), suncokret se procenjuje na oko 260.000 tona što je u odnosu na prošlogodišnji rod od 390.000 tona manje za oko 33%. Da ne bude zabune, ovo su ipak samo procene. No, s obzirom na to da je skidanje useva ovih kultura na pragu, ili je već počelo, procene se mogu sa relativno velikom preciznošću uzeti kao tačne.

Nezaobilazni prilog ovoj priči su svakako dešavanja na svetskom i pre svega regionalnom tržištu. Ovo iz jednostavnog razloga što su dešavanja na svetskom i regionalnom tržištu bitno uticala na tržišnu sliku u Srbiji. Na nivou svetskih bilansa, pšenica se suočila sa do sada najvećom godišnjom tražnjom od 618 mil. tona i rekordno malim zalihama od 112 mil. tona, kukuruz u svetlu narastućih potreba destilerija za kukuruzom kao sirovine za proizvodnju etanola, takođe sve više pritiska ponudu konstantnim povećanjem tražnje za oko 20 mil. tona godišnje. Suncokret i soja su u sličnoj poziciji kao i žitarice. Imajući međutim, u vidu nivo učešća naše proizvodnje u strukturi ukupne svetske proizvodnje, a koji je takoreći na nivou statističke greške ( pšenica oko 0,25%, kukuruz oko 0,75%), mnogo uticajniji su faktori uticaja regionalnog tržišta, gde Srbija u proizvodnji osnovnih poljoprivrednih kultura svakako ima tretman referentnog proizvođača. Dakle, na tržištu našeg bližeg okruženja slobodno se može reći desio se još drastičniji pad proizvodnje nego kod nas. Konsekventno, smanjena ponuda uslovila je deficit u bilansima tih zemalja, izvozni potencijal je bitno umanjen, a cene kao posledica tih činjenica porasle su do neslućenih visina. Do kojih razmera je cenovna eskalacija dosezala, najbolje pokazuje podatak da je na berzi u Budimpešti septembarski fjučers na pšenicu dostigao cenu od 298,90 dolara po toni na dan 30.08.2007. ( u Čikagu je na dan 05.09.2007. septembarski fjučers dostigao apsolutni maksimum od 309,53 dolara po toni), dok je septembarski fjučers na kukuruz na Budimeštanskoj berzi dostigao čak neverovatnih 301,00 dolar po toni.

Ovako sklopljenom mozaiku na svetskom i regionalnom tržištu, uz podatke o padu prinosa sa početka teksta, potpuno odgovara delić mozaika koji se odnosi na našu zemlju imajući u vidu razvoj situacije koji se desio na domaćem tržištu. Cena pšenice na „Produktnoj berzi“ u Novom Sadu je sa početka žetve od 10,00 din/kg ( bez PDV) porasla na nivo od 15,00 din/kg početkom avgusta, kukuruz je sa 10,30 din/kg početkom juna dostigao 17,50 din/kg prvih dana avgusta, sojom se u avgustu trgovalo po 23,00 din/kg za razliku od 20,80 din/kg koliko je iznosila cena u junu mesecu, dok se suncukretovim zrnom u dužem periodu na berzi u N.Sadu nije trgovalo, da bi početkom skidanja useva cena na berzi kotirala na nivou od 29,00 din/kg što je u odnosu na nivo prošlogodišnje cene od 175 EUR/t više nego duplo veća cena. Naravno, važna, ako ne i najvažnija tržišna pojava u periodu jun-avgust jeste značajno povećan izvoz pre svega pšenice, pa i kukuruza. Neke tržišne analize, čak upućuju na zaključak da je upravo veliki pritisak izvozne tražnje uslovio rast cene pšenice, a u manjoj meri i kukuruza. Naime, obzirom da će kukuruz, soja i suncokret po svojim prinosima biti tek na nivou zadovoljenja domaćih bilansnih potreba, cenu ovih kultura ipak je u najvećoj meri indukovala domaća tražnja. Doda li se ovoj konstataciji i podatak da je izvozom pšenice od oko 300.000 tona uglavnom iscrpljen izvozni potencijal ove robe, država se suočila sa situacijom elementarne ugroženosti domaćih bilansa za ovim kulturama.

U takvoj situaciji republička vlada povlači jedini mogući, a iznad svega iznuđeni potez, a to je donošenje uredbe o privremenoj zabrani izvoza pšenice, kukuruza, soje i suncokreta. Motiv više nego jasan – sačuvati domaće robne resurse, da bi se sprečila uvozna zavisnost za robama od vitalnog interesa. Donošenje uredbe za svoju neposrednu posledicu imalo je smirivanje tržišta , stabilizaciju cena primarnih poljoprivrednih proizvoda i značajno amortizovanje cenovne spirale u prerađivačkom sektoru. Svaka odluka koja u manjoj ili većoj meri diskvalifikuje tržište je nepopularna, pa tako i napred pomenuta uredba. Naravno, to je bila izuzetno povoljna prilika za napad na vladu i pre svega resorna ministarstva ( poljoprivrede i trgovine pre svih). Od jednog sasvim jasnog interesa države da spreči prekomerni odliv roba čiji su kako je već rečeno bilansi ugroženi, kritizeri oštricu svog napada usmeravaju na vezu države sa monopolistima i tajkunima, na ugrožavanje osnovnih postulata slobodne tržišne ekonomije i ono što je omiljena dnevnopolitička tema na ugrožavanje interesa primarnih proizvođača.

Više je nego jasno da se problemi uređenja tržišta rešavaju sistemskim rešenjima kao što su efikasan i primenljiv antimonopolski zakon, efikasan sistem robnih rezervi, transparentno i moderno robno berzansko tržište, uređen sistem javnih skladišta …, dakle svega onoga što mi danas nemamo. U nedostatku tih fundamentalnih propisa, rešenje koje je povukla vlada uz sve (ne)dobronamerne kritike je ipak u ovom trenutku jedino moguće rešenje.

Konačno, pretpostavimo scenario da do pomenute uredbe nije došlo. Naglašena izvozna tražnja bi u skladu sa rastom cena na regionalnom tržištu prouzrokovala veću cenu na domaćem tržištu. Najveću korist imali bi izvoznici, pa potom proizvođači i to pre svega pšenice u manjoj meri kukuruza i soje, dok suncokret u delu čija proizvodnja nije ugovorena unapred sa uljarama koji i inače danas ima dobru cenu koja se kreće oko 29,00 din/kg ne bi imao neku neposrednu korist u pogledu rasta cene pod uticajem mogućeg izvoza.

Međutim, šta bi se desilo sa druge strane. Robe za domaće potrebe usled prekomernog izvoza ne bi bilo dovoljno. U januaru i februaru sledeće godine, kada zalihe počnu da se tope, a cena po pravilu počne da raste, bili bismo prinuđeni na uvoz te robe po cenama znatno većim od onih po kojima je roba izvezena. Da li bi tu zaradili ti isti koji su je i izvozili iz naše zemlje, neka ostane u domenu pretpostavke, ali činjenica je da bismo kao država u tom aranžmanu bili na gubitku. Ako je to cena našeg proevropskog sazrevanja u pogledu tržišnih sloboda, onda je ona prevelika.

Da ne propustimo de facto jedine, prave gubitnike u ovoj priči – poljoprivredne proizvođače. Dokle će ova prva karika u našem lancu poljoprivredno – prehrambene proizvodnje biti večiti gubitnik. Odgovor je jednostavan, ali teško rešiv : dok ne bude u prilici da osavremeni svoju mehanizaciju, uvede zalivne sisteme, poveća prinos po jedinici površine, osposobi sopstvene skladišne kapacitete i najzad ne bude u prilici da svojim sredstvima ili uz pomoć jeftinih, karakteru svoje proizvodnje primerenih kredita, relativno lako zasnuje proizvodnju. Jednostavno rečeno dok ne bude konkurentan na zahtevnom Evropskom tržištu. Uz pomoć države u pogledu pre svega uređenja tržišnih uslova privređivanja, naš bi paor mogao raspolagajući svojom robom u svakom momentu da se pojavi kao ravnopravan takmac na tržišnoj utakmici ( preko berze ili van nje ) i sam sebi kroji sudbinu. Ovako, ucenjen od prerađivača, trgovaca i nakupaca šanse su mu vrlo male. Tu ne pomažu kritike politike vlade koje su same sebi svrha, a pogotovo ne kritike od strane onih koji su do skora bili u prilici da kreiraju tu istu politiku.

Direktor „Produktne berze“
Žarko Galetin