×
Ponderisana cena bez pdv-a: kukuruz (19.10.) 18,20 din/kg (-1,09%) pšenica (17.10.) 18,35 din/kg (+0,27%) soja (17.10.) 50,70 din/kg (+0,40%)

Sećate li se filma Dan mrmota? Ko ga je gledao svakako se posle dobrog smeha upitao : Premotavamo li ustvari celog života jedan isti film ? Ko ga nije gledao, recimo samo poruku ove komedije koja glasi : Da li smo baš toliko glupi kada dozvoljavamo da nam se uporno u krug ponavljaju iste stvari, iste greške, raspaljuju iste strasti …

Sećate li se poslednjeg protesta naših poljoprivrednika ?  Da li je to bilo zbog mleka, pšenice, suncokreta, tovljenika…? Uostalom, da li je uopšte važno zbog čega je bilo, kada se kao u pomenutom filmu, iz godine u godinu ponavlja ista priča po istom scenariju i zbog istih razloga. Problem se „rešava“ pregovorima, pa potom dogovorom između naših paora i naše države. Paori se povlače sa ulica, a država ima privid dobro obavljenog posla. Pa i to je već viđeno. Drugo je pitanje koliko je sve to koštalo naš budžet i da li je sve baš tako moglo da se završi.

Dakle, ako nam se svake godine, sa tek malim nijansama u formama protesta i razloga zbog kojih se izlazi na ulice, ponavlja u principu isti problem, onda definitivno moramo da konstatujemo da je sama država u problemu. Naime, očigledno ne postoji sistemsko rešenje za preventivno delovanje kako se inače vrlo predvidivi protesti ne bi ponavljali iz godine u godinu.

Naravno ne možemo da kažemo da država ne čini ništa. Ali ako taj napor nije dovoljan, onda je i takav kakav je uzaludan.

Republička direkcija za robne rezerve funkcioniše saglasno Zakonu o robnim rezervama od novembra 2013. godine. Ovaj zakon je u velikoj meri usklađen sa regulativama EU. Međutim, bez obzira što Zakon preciznije nego prethodni, propisuje procedure oko nabavke, čuvanja i upotrebe skladištene robe, mislim da se suštinski nije mnogo toga promenilo. Naime, i dalje ima mnogo diskrecionih prava, ponovo se vrlo široko definiše institut pozajmica i ono što je možda i najvažnije i dalje se ostavlja mogućnost vrlo sličnog delegiranja direkcijskih skladištara po principu koji je i ranije dovodio do velikih zloupotreba u korišćenju robe ostavljenje na čuvanje. Sve u svemu ne vidi se promena koja bi sistemski promenila dosadašnji način upravljanja robom u vlasništvu države.

Sa druge strane, ne prepoznaje se jasno uloga direkcije u brzim, interventnim merama za sprečavanje nastanka poremećaja na tržištu ili „odbrane“ interventne cene u cilju zaštite proizvođača.

U praksi EU postoji institut „Javnih intervencija“ za čije sprovođenje je zadužena Agencija za tržišne intervencije, a naravno izdefinisana je i interventna cena koja je indikativna za pokretanje mehanizma javnih intervencija. Mehanizam sam po sebi podrazumeva precizna pravila igre. Zemlje EU, koje imaju razvijene institucije i dobru tehničku infrastrukturu mogu u skladu sa pravilima da budu deo sistema tržišnih intervencija.

Međutim, šta sa zemljama koje nemaju tako razvijenu institucionalnu i tehničku podršku kao što je Srbija?

Opcija broj jedan: Doneti Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda ( Sličan onome koje su doneli Hrvati), pa u prelaznom periodu graditi institucije ( Agenciju za intervencije, Sistem javnih skladišta, razvijen sistem tržišnih informacija…) ili opcija broj dva: Napraviti inventar institucionalnih i tehničkih kapaciteta, staviti u funkciju odmah te kapacitete u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima i praktično ići u susret sveobuhvatnom sistemskom rešenju.

Smatram svrsishodnijim i efikasnijim upravo ovaj drugi model. Pokušaću da opišem kako bi to funkcionisalo u praksi za robe iz sektora agrara.

U osnovi interventnog nastupa države treba razlikovati dve kategorije i to a) Javne intervencije i b) Posebne interventne mere.

Javne intervencije spadaju u mere otkupa i prodaje proizvoda i to uglavnom po standarnim modelima intervencije države u svrhu popune strateških rezervi do planom predviđenog nivoa. Ove intervencije bi se realizovale po interventnoj ceni utvrđene po unapred poznatoj metodologiji. Ti modeli su uglavnom i do sada bili primenjivani, ali ovoga puta bez primene instituta „pozajmica“ i drugih diskrecionim odlukama dodeljenih prava pojedinim kategorijama pravnih lica korisnika ovih intervencija.

Sa druge strane, ustanovila bi se kategorija Posebne interventne mere. Upravo ova funkcija države je kamen spoticanja u dugoročnom rešavanju tržišnih poremećaja i uzrok mnogobrojnih nesporazuma na relaciji proizvođač – država. Naime, Zakonom o robnim rezervama su propisane robe koje su nužne za očuvanje snabdevenosti i stabilnosti tržišta. Za te robe bi trebalo ustanoviti dnevni sistem praćenja cena na domaćem i svetskim tržištima. Sa druge strane za te robe ustanoviti nivo interventne cene što bi predstavljalo kalkulativnu cenu koštanja uvećanu za određeni procenat profita ( npr. 10%), što bi praktično predstavljalo „crvenu liniju“ ispod koje ukoliko padne tržišna cena, država aktivira sistem preventivne intervencije u svrhu zaštite cene, odnosno proizvođača. Dakle svaka dobro urađena proizvodna kalkulacija bi bila kritična tačka gubitka ispod koje država interveniše kako proizvođač ne bi proizvodio gubitke. Naravno, osnovni problem kod ovakvih intervencija jeste finansijski potencijal države. Međutim, ukoliko bi se preventivno delovalo, što podrazumeva brzu i ograničenu intervenciju, gotovo je sigurno da bi tržište samo odreagovalo tako što bi se cena vratila na nivo koji je iznad nivoa interventne cene. Dakle, posebne interventne mere bi se primenjivale samo kada to nalaže situacija na tržištu koja upućuje na izrazit pad cene koji je ispod interventne (ili nazovimo je indikativne) cene i koji nije vezan za period otkupa koji je sezonskog karaktera i koji je u domenu Javnih intervencija.

Jedan dobro uređen sistem naravno podrazumeva mnogo više detalja, mnogo više analitike, precizne organizacije, … itd od ovako prezentovane okvirne ideje. Za sve to u ovom trenutku neke već postojeće državne institucije imaju dovoljno sopstvenih kapaciteta. Treba ih samo međusobno povezati, organizovati i staviti u funkciju zajedničkog cilja. Konačno najvažnija je dobra volja države kao centralnog koordinatora za realizaciju ovakvog posla. Verujem da u opštem interesu minimum dobre volje postoji i da se jedan dobar sistem intervencija na tržištu može realizovati.