×
Ponderisana cena bez pdv-a: kukuruz (23.02.) 16,80 din/kg (+3,07%) pšenica (17.02.) 18,20 din/kg (0,00%) soja (23.02.) 46,90 din/kg (+1,52%)

Protekla godina na svetskom tržištu hrane će ostati upamćena kao godina rekordnih  prinosa pšenice i soje, kao i po podatku da se tržište suočilo sa nikad većim zalihama pšenice, soje, ali i kukuruza. To je osnovni i najvažniji tržišni parametar koji definiše cenovne perspektive ovih esencijalnih prehrambenih sirovina koje u najvećoj meri generišu opštu atmosferu na tržištu hrane. Nikad veća ponuda ovih sirovina za posledicu je imala jednu izrazito stabilnu situaciju na ovom tržištu i to na nivou koji je znatno  ispod cenovnih vrednosti iz prethodnih godina. Cene pšenice i soje su na petogodišnjem minimumu, dok je cena kukuruza vrlo blizu prethodne konstatacije. Konačno, FAO indeks hrane koji su ustanovile Ujedinjene Nacije 1990. godine, je pao na najniži nivo još od maja 2009. godine. Prosto rečeno danas se svet  hrani najjeftinijom hranom u poslednjih šest i po godina. Dakle, situacija je sasvim jasna : velika ponuda jednostavno je oborila cene i stabilizovala tržište do granice potpune cenovne stabilnosti. Međutim, kada bi ova tržišna paradigma zasnovana isključivo na sagledavanju odnosa na relacijama ponude i tražnje bila jedini i nepromenjivi tržišni aksiom, tada bi i tržišne procene i prognoze bili jedan relativno lak i skoro matematički nepogrešiv zadatak. Ali…

… Ali, može li se neko upravo rukovodeći se prethodno navedenim činjenicama usuditi na jednu potpuno pouzdanu i tačnu prognozu o tome šta će se dešavati na tržištu hrane u narednom periodu ? Moje mišljenje je da ne može. Odakle ovako velika rezerva u donošenju prognoza kada imamo jednu relativno jasnu sliku u bilansnim pozicijama osnovnih sirovina na tržištu hrane? Pokušaću da odgovorim.

Relaksirajući bilansi, stabilna ponuda, već izvesno značajne zalihe koje će se preneti i u narednu ekonomsku godinu trebale bi da omoguće jedno potpuno mirno tržište hrane u nastupajućem periodu. Međutim, to i dalje ne znači da će se takav scenario i ostvariti. Biću krajnje konkretan. Hrana kao jedan od osnovnih resursa koji u velikoj meri opredeljuje stepen ekonomskog suvereniteta neke zemlje sve više postaje sredstvo za ostvarenje nekih drugih ciljeva, a ne za puko prehranjivanje ljudske populacije, a pogotovo ne onog dela čovečanstva koji živi ispod granice elementarnog siromaštva, a po statistici UN, ima ih skoro jedna milijarda !?

Zbog toga se nameće pitanje: Šta je tržište hrane? Da li je to način za efikasnu distribuciju osnovnih životnih namirnica za preko 7 milijardi stanovnika zemljine kugle ili je postalo sredstvo za preraspodelu ekonomskih uticaja motivisanih političkim razlozima?

U poslednjoj deceniji sve smo bliži zaključku da je upravo ova druga konstatacija ustvari bliža današnjoj definiciji tržišta.

Kako drugačije objasniti jednu šizofrenu situaciju na Evroazijskom tržištu, kada je na sceni trgovinski rat između EU i Rusije, Rusije i Ukrajine, Rusije i Turske …

Gde su principi WTO ( Svetske trgovinske organizacije ) ?

Samo jedan delić tržišne realnosti će nas u potpunosti uveriti u snagu i moć svega onoga što se može nazvati tržišnom ujdurmom čiju cenu ne plaćaju samo njeni neposredni akteri.

Uvedene sankcije EU prema Rusiji, kao i isforsirano niska cena sirove nafte na svetskom tržištu, za cilj su trebali da imaju slabljenje ruske ekonomije. Nema sumnje da su kreatori projekta „Uništiti rusku ekonomiju“ delimično uspeli u toj nameri. Međutim, šta se desilo na tržištu žitarica? Pad vrednosti ruske rublje,  veliki pad cene nafte, uz višestruko uvećan izvozni kapacitet Rusije na tržištu žitarica, učinili su Rusku pšenicu izuzetno konkurentnom robom na svetskom tržištu. Kao bumerang zemljama EU i SAD-u se neočekivano vratio efekat nametnutih sankcija Rusiji u sopstveno dvorište. Naime, Rusija je zbog veoma konkurentne cene (pad rublje i jeftini transport) bukvalno preotela neka vrlo važna tržišta žitarica do juče neprikosnovenim liderima  na ovim tržištima, a to su pre svih SAD, a u izvesnoj meri i zemlje EU. U ovom trenutku Rusija je pretežni izvoznik pšenice u zemljama Bliskog istoka, Severa Afrike (Egipta pre svega), pa čak do Meksika i Tanzanije i Mozambika. Kontrolisati tržište hrane je značajna stvar. To je jedan moćan alat za ostvarivanje svojih ne samo ekonomskih, već i političkih ciljeva. Da ni ovu današnju izvozno – uvoznu mapu ne možemo uzeti „zdravo za gotovo“, potrudio se jedan nov konflikt između Turske i Rusije, pa se postavlja pitanje da li je ruska transportna ruta sigurna kada žitarice iz crnomorskog regiona prolaze kroz turski Bosfor? Vrlo komplikovano, zar ne? U svakom slučaju novija istorija nas uči da definitivno ne možemo bilo kakvu ekonomsku elaboraciju uspešno obraditi, a da ne akceptiramo politički momenat. Politika jednako je ekonomija ili ekonomija jednako je politika. U pitanju je samo ko se iza koga krije : politika iza ekonomije, ili obrnuto.

Setimo se samo kako je u političke svrhe iskorišćen momentum cenovnog pika 2011. godine kada su ekstremno visoke cene na svetskom tržištu prouzrokovale pravi haos na severu Afrike. U to vreme SAD su bile glavni izvoznik žitarica u ovom regionu. Da, to je tzv „Arapsko proleće“ koje je, počelo socijalnim nemirima i to baš u zemljama najvećim uvoznicima žitarica ( Egipat i Tunis), a završeno je političkim protestima sa puno sukoba i krvi i konačno smenjivanjem čitaviih garnitura vlasti i promenama režima skoro celog severa Afrike. Neko je sigurno imao jak politički interes da se to desi.

Najzad, kako se fenomen politizacije tržišta hrane oseća kod nas ? Neposredne posledice već pomenute politike damping cena na crnomorskom regionu, pomerio je izvoznu cenovnu kalkulaciju na tržištu pšenice i kukuruza,  što je praktično stopiralo izvoz ovih žitarica iz Srbije na ova tržišta i potpuno pasiviziralo trgovanje kod nas. Sa druge strane, Srbija se nalazi u jednoj prilično specifičnoj poziciji u međunarodnoj politici. Ma koliko se naša politika deklarisala kao politika dobrih odnosa sa svim zemljama sveta, Srbija se trenutno nalazi u nedefinisanom režimu „ni na nebu ni na zemlji“. Naime, nalazimo se pred vratima Svetske trgovnske organizacije, kao i u poodmakloj fazi pristupanja EU, pa upravo ova situacija nameće pred Srbiju obaveze da bude lojalna ovim organizacijama čak i više nego što su to već postojeći članovi ovih organizacija. Veština državne politike da poput fluida traži puteve za ostvarenje svojih interesa, a da ne ugrozi svoj međunarodni status često se kreće od blagog ukora te međunarodne javnosti kao recimo u slučaju razvoja i jačanje ekonomske razmene sa Rusijom, pa do otvorenih primedbi Evropske komisije kada vlada uvede prelevmane na uvoz mleka u cilju zaštite sopstvenog stočarstva.

Da zaključimo : Nema danas tog ekonomiste koji može da tvrdi da slobodno tržište postoji kao ideal ekonomske demokratije. Ili bar ne u svom izvornom značenju kako je to zamislio njen osnivač Adam Smit ili nastavljač te ideje u novijim vremenima poput Mrgaret Tačer. Pogotovo se taj model tržišnog ponašanja ne može primeniti na tržište hrane. Hrana se sve više prepoznaje kao potencijalno nedostajući resurs i upravo na tu okolnost politika ne može da bude ravnodušna, te sve češće upliće svoje prste i bitno utiče na tržište hrane u svrhu ostvarenja pukih političkih interesa. Srbiji ostaje da svoje dobre poljoprivredne potencijale valorizuje na što pametniji način i koliko god je  moguće podigne nivo otpornosti na surove izazove i igre velikih agrarnih sila i njihovih ambicija da upravljaju svetom preko jednog tako važnog egzistencijalnog resursa kao što je hrana.

Žarko Galetin