×
Ponderisana cena bez pdv-a: kukuruz (20.03.) 16,75 din/kg (-0,77%) pšenica (15.03.) 18,30 din/kg (0,00%) soja (21.03.) 47,00 din/kg (-2,08%)

Говорећи искрено: Жарко Галетин, директор Продуктне берзе Нови Сад

ХРАНА КАО СТРАТЕШКО ОРУЖЈЕ

 

 

 

Због поремећаја на Светском тржишту хране дошло је до низа промена, социјалних, економских и политичких немира, који су доводили чак и до промене геополитичке карте у појединим деловима света, поготову у оним крајевима и код оних земаља, који су највећи светски увозници хране.

 

Читава прича о тржишту хране, може се свести на приказ једне велике тржишне ваге, која на једној страни има понуду и на другој страни тражњу.

Шта је узрок  да се у толикој мери поремети равнотежа и у толикој мери уздрма свет тако драматичним променама?

 

Нарушавањем основне тржишне парадигме – када понуда не може да задовољи апетите тражње, односно када је понуда мања од тражње – тас на овој веома осетљивој ваги помера се у нежељеном смеру.

А то се управо дешава у минуле пола деценије – само у последње четири године три пута је укупна понуда кукуруза и пшенице била испод нивоа укупне предвиђене тражње и поремећени биланси су проузроковали пад нивоа залиха, пре свега на Светском тржишту житарица. Због тога је не само интересантно него и нужно помно посматрати и пратити тржиште житарица, посебно три најзначајније житарице: пшеницу, кукуруз и пиринач,  јер  оне представљају практично две трећине од укупне понуде у корпусу хране од 50.000 хранљивих биљних врста.

 

Као најутицајније биљне културе у формирању тзв. ФАО индеxа – једног агрегатног показатеља, који су установиле Ун  – житарице су најпоузданији покзатељ за праћење и формирање цена хране у свету.

 

Све процене УН, као и прокламована политика УН, засноване на исходишту два основна принципа: принципу расположивости и принципу доступности хране, у  последњих пет година дефинитивно су пале у воду.

 

Круцијални циљ ФАО организације при УН, која се бави храном и пољопривредом, јесте да хране буде довољно и да буде доступна свима. Тај циљ УН нису успеле да испуне, што је постало врло очигледно пошто су се у последњих пет година на тржишту хране догодила три ценовна пика: први у пролеће 2008; други с почетка 2011. и трећи с јесени 2012., када су изузетно снажни ценовни скокови житарица произвели веома нагли и незадрживи раст цена на светском тржишту хране. Управо ФАО индеx, који је 1990. конституисан као показатељ и који одражава тржишни статус на тржишту хране, достигао је свој апсолутни историјски максимум у фебруару месецу 2011.

Дакле, то је онај проблем с којим се свет данас суочава и који ће, те поремећене односе на тржишној ваги, на дужи рок у наредним годинама испољавати као објективан проблем који се неће тако брзо и лако решити. Последице су очигледне, врло јасне и врло сурове, а сагледавају се управо у једном податку који нам стиже из УН – 850.000.000 људи на земљиној кугли живи испод минимума издржљивости, односно гладује, јер не прелазе преко прага сиромаштва који се мери у вредности дневне потрошње од 2,5 долара по становнику.

 

Овако посматрамо долазимо до поражавајућег закључка да је данас – пошто је 2011., на дан Земљине кугле, проглашен седмомилијардити становник земљине кугле – сваки осми житељ на свету гладан!

 

Суштина читаве приче је управо о томе: шта је то што у толикој мери утиче да понуда буде баш таква каква је, односно да тражња буде таква каква је, па нам се дешавају овакви поремећаји на тржишту у последњих пет година?

На страни понуде, у једну групу, можемо сврстати осам најутицајнијих фактора, међу којима су опредељујући постојећи ресурси на земљиној кугли и постојећи производни потенцијали.

 

ОГРАНИЧЕНЕ ПОВРШИНЕ

 

Постојећи производни потенцијал огледају се и црпе своје невелике могућности из податка да свет тренутно располаже са 1.540.000.000 хектара обрадивих површина или тек нешто мало више од 10% од укупне копнене површине на земаљској кугли. Отуда долазимо до констатације да су ресурси обрадивих површина, који треба да прехране читав свет, веома ограничени. Део копнених површина земљине кугле, који би се могао привести намени и привести култури, односно производњи у примарној пољопривредној производњи, износе две милијарде хектара, али претварање тог дела до сада необрађених у обрадиве површине носи опасност да се озбиљно угрози биодиверзитет тих подручја.

 

Највећи потенцијали, који нам даје наду да се овај природни ресурс може повећати, налазе се на континенту јужне Америке и у највећем делу Азије и то су, пре свега, Бразил и Аргентина, а потом Кина, Украјина, Индија и Казахстан. Међутим, то не значи да ће свет решити проблем тиме што ће неплански и бахато уништавати биодиверзитет и приводити намени онај део земљине површине, који практично одржава природну равнотежу на земљиној кугли.

 

Крајњи опрез је, дакле, неминован нарочито у новонасталим условима природних промена у којима се глобална промена климе посебно издваја као незаобилазни фактор, који је, према општем уверењу свих светских аналитичара на тржишту пољопривредних производа и стручњака из ФАО организације, од пресудног утицаја на понуду. Да нам се дешава глобална промена климе пострало је опште позната ствар и то дефинитивно није ни за кога изненађење. Међутим, за најстручнији део аграрне јавности, изненађење јесте брзина којом се та глобална промена климе дешава. Дакле, нарушавање климе на земљиној кугли, која опет у основи има један бахат однос човека према природи, јесте узрок зашто данас имамо  смањен ниво производње, осетно мањи него  пре само десетак или петнаест година. Загађења атмосфере емисијом штетних гасова доводи до ефекта стаклене баште који у толикој мери постаје утицајан да се буквално климатски појасеви измештају са једне територије на другу.

 

Као пример, како би се разумело до које мере промена глобалне климе утиче на приносе у пољопривреди, довољно је поменути да су три аграрно најразвијеније савезне државе у САД – Ајдахо, Илиноис и Небраска – 2012. имале невероватно велике подбачаје у приносу. Овогодишњи род савезној држави Ајдахо, највећег произвођача пшенице у САД, мањи је за више од 30%.

 

Ако пођемо од предпоставке или као непроменљиве истине, свеједно, да САД, као највећа аграрна сила света, примењује апсолутно најсавременије методе агротехнике и да ту нема већих непознаница, како се онда догодило толики подбачај?

 

 

ПРИМЕР САД

 

До пре десетак година САД су могле прецизно да пројектују и планирају своје приносе управо на бази тих стандарда о оптималној примени агротехничких мера.  Ситуација, када уз оптимално испоштовану агротехнику, остварите подбачај у приносу за преко 30% , је озбиљно упозорење, да је ове производне дестинације задесио веома озбиљан проблем препознат у глобалној промени климе. Да иронија судбине буде већа, управо најјача аграрна сила света САД су, уз Аустралију, једна од две земље које нису потписнице Кјото споразума који обавезује стриктна ограничења емисије штетних гасова. Као највећи загађивач атмосфере САД су имале јаке разлоге да одбију споразум, јер би тиме уништиле велики део своје прљаве индустрије, која би опет довела до пада стопе запослености, итд.

 

Генерално гледано, овакав став читав свет уводи у проблем и ми смо данас сведоци врло драматичних дешавања у климатском смислу, тако да за поједина подручја агрометеролошки услови више нису онако погодни колико су то били до пре само неколико година. У појединим житородним крајевима на целој земљиној кугли имамо погоршане климатске прилике које доводе до пада производње. Незамисливо је било да се у једној Русији, земљи која нас пре свега асоцира на хладноћу и снег, догоди да, рецимо, у августу месецу у континуитету од петнаестак дана, највиша дневна температура не пане испод 40 степени Ц!

 

Када се 2010. управо то десило, за само две недеље производња пшенице је опала за 20 милиона тона, што је довело до огромних поремећаја на Светском тржишту пшенице, а цена пшенице је за само два месеца са нивоа 100-110  евра за тону на берзи скочила на више од  250 евра/т. Повећање за два и по пута проузроковала је потпуно неочекивана климатска појава када је врели талас у захватио житно подручје Русије и десетковао жетву.

 

Климантске промене су дефинитивно постале проблем са којим се савремени свет суочава, а који је у принципу генерисао човек својим немаром и бахатим односом према природи.

 

Упркос напретку усавршене агротехнике – сагледавајући је  на страни понуде -приноси су, од земље до земље, још увек неуједначени и веома шаренолики. Ако нам САД послужи као јединица мере максималне искоришћености производње по јединици површине са просечним приносом житарица од 7,24 т/ха, у поређењу са, рецимо, Казахстаном који – иако има изузетно велике потенцијале са аспекта педолошких својстава, агрометеролошких и величине расположивих површина – има принос од 1,3 т/ха, јасно је да се код појединих земаља крију велике резерве и велике могућности за повећање призводње не само житарица него и укупна  пољопривредна производња у целом свету.

 

Један веома битан фактор, који у последње време добија све озбиљније обрисе, јесте девастација плодног земљишта.

 

Прва „зелена револуција“, настала 60-тих година,  имала је за последицу примену хемијских средстава у обради земљишта и подизању усева, као и коришћење пестицида и хербицида. Поново злоупотребљена и на неадекватан начин коришћена од стране човека, пре свега, доводи  до бесповратног губитка четири милиона хектара обрадиве површине сваке године. Једноставно, земљиште контаминирано прекомерном употребом хемије постало је неупотребљиво за даљу употребу.

 

Такође, због ширења градова и урбаних насеља, свет сваке године изгуби још два-три милиона  хектара обрадивих површина. Само Кина на конто ширења градова, сваке године изгуби милион хектара обрадивих површина.

Ништа мање важан од претходно наведених фактора садржан је у самој тржишној структури понуде и сазнању да данас четири највећа произвођача кукуруза, контролишу готово 86 одсто тржишта у свету.

 

Исто тако, четири највећа произвођача пшенице,  контролишу више од 64% укупне извозне понуде пшенице у свету, док четири највећа произвођача соје, контролишу свих 90 одсто светског тржишта, а четири највећа произвођача пиринча, контролишу 81% укупног тржишта пиринча.

Дакле, са аспекта понуде од самих највећих произвођача на тржишту примарних пољопривредних производа, имамо једну релативно  измонополисану тржишну структуру што, у сваком случају, утиче и на једну општу тржишну атмосферу и на фингирање тржишта, креирање тржишта онако како одговара тим великим светским произвођачима појединих култура.

 

Наравно, постоји још низ фактора који утичу, у мањој или већој мери, да укупна понуда буде таква каква је, као и да тај тржишни тас на страни понуде претегне мање или више у односу на тражњу.

 

Као споредне  корективне тржишне факторе ваља навести: ограничење извозне логистике код појединих великих светских произвођача на тржишту житарица; протекционистичке мере појединих земаља, које све више узимају маха и без обзира на упозорења Светске трговинске организације и осталих међународних институција. Мада се као економска појава прво појавио на тржишту пољопривредних производа протекционизам је и даље присутан, а веома је заступљен код свих националних економија које се боре да сачувају сопствене производне ресурсе и производне  капацитете, којој прибегава и Србија у крајњој линији.

 

Недавно смо били сведоци забране извоза појединих култура, појединих роба, управо да би се сачувао тај производни ресурс, потребна количина одређених роба и да бисмо успели да затворимо билансе до следеће бербе. Тој политици, да ли ограничавања извоза применом извозних такси, квотирањем извоза, да ли применом најдрастичнијих мера као што је забране извоза, прибегавају и остале земље света, тако да у великој мери и тај фактор може да утиче на укупну понуду. И коначно имамо још један фактор који не можемо занемарити, а то је појава великих мултинационалних корпорација као великих система који не познају границе, који укрупњавају укупну понуду. Оне надилазе националне границе и у великој мери, наравно, руковођени профитом, теже да буду тржишни господари.

 

У околностима када се тржиште монополише на такав начин цене, које се постижу тржишним операцијама које чине ти велики понуђачи, врло често немају никаквог правог основа у реалном животу који нас учи,  на основу укупног тржишног корпуса, да нивоу понуде на другој страни одговара укупна очекивана тражња.

 

Најзад, на другој страни ове тржишне ваге, како рекосмо, је тражња.

 

 

 

 

ПОВЕЋАЊЕ БРОЈА СТАНОВНИКА

 

Прва ствар коју морамо да уочимо је демографски фактор – раст светске популације, као најизвеснији са становишта процене.

 

До пројекције раста светске популације у наредним годинама, помоћу статистичких метода, релативно прецизно се може установити. У УН предвиђају да ће свет са садашњих седам милијарди становника до 2050. имати између 9,2-9,4 миљарде житеља што, само по себи, носи пораст потрошње за храном, али и, уз растући стандард, намеће обавезу повећања  производње хране за 70 одсто да би се задовољио овакав ниво потрошње на бази предпостављеног раста светске популације.

 

Други битна околност која се намеће  је промена начина исхране.

 

Са побољшањем животног стандарда, поготову код појединих земљама у развоју, долази до промене начина исхране. Пре свега у земаља које су – попут Кине и неких других – колико јуче  биле земље изразито лоше исхране, а данас захваљујући највећој стопи раста друштвеног бруто производа, бележе нагли пораст животног стандарда убрзано настају промене у начину исхране. Прелази се на квалитетнију исхрану, на високо протеинску исхрану, а расте и потрошња хране по јединици становника. Због тога Кина, која је до пре неколико година била нето извозник пшенице, данас постаје нето увозник, такође и кукуруза и соје. Једноставно, животни стандард просечног Кинеза, данас је много већи него то је био пре пет или 10 година.

 

Посебан, веома битан фактор, који се у последње време помиње, као изузетно утицајан фактор на страни тражње, јесте фактор Финансијских криза.

 

Прве озбиљне поремећаје у великим робним берзама у свету, изазвала је управо финансијска криза која је од 2007. препозната најпре на Њујоршкој берзи на тржишту хипотекарних кредита. Она је довела до појаве „пребега“ – када се, све чешће, велики играчи са финансијских берзи у периодима озбиљних ломова на финансијском тржишту, зарад заштите својих великих улога, селе и прелазе на реална тржишта, као што су робна тржишта. Такав случај смо имали почетком 2008., када је мноштво великих играча са Њујоршке берзе, највеће ефектне берзе на свету,  буквално побегао у сигурније воде на робна тржишта и направио велику пометњу управо на тим тржиштима. Интерес таквих тржишних учесника, свакако није да заштите своју производњу, што би се берзанском терминологијом рекло да хеџирају своју производњу, него напротив – искључиво зарада и обезбеђење профита. Када се тако велики играчи на робним берзама појаве, онда то  рађа сумњу у искреност њихових намера, а када тај велики капитал пређе на робна тржишта, он по логици ствари има искључиви мотив и интерес да се што више оплоди, а зарада поново врати на финансијска тржишта.

То се управо и десило почетком 2008. када су ти велики играчи са финансијских берзи шпекулантским операцијама на робним тржиштима пореметили тржиште и довели до повећања ионако релативно високих цена на међународним тржиштима. Буквално исфингиране, нереално високе цене на робним тржиштима, мотивисао је ФАО организацију и њеног председника Грацијана де Силву, да предузимањем резулутивних мера, из УН упути апел организаторима берзанских тржишта и Чикашке берзе, као највеће терминске робне берзе, да припазе на велике и прекомерне шпекулативне операције, које ти велики играчи са финансијских тржишта праве на робним тржиштима.. Сва упозорења и донете резолуције, међутим, нису много забринуле велике шпекулантске фирме и шпекулантске учеснике на тржишту. Они указану шансу нису пропустили, као што неретко користе и све ситуацијама када снагом свог капитала потчињавају неким нереалним релацијама и успостављају нереалне цене. Милијарди гладних, која  у највећој мери испашта, практично је испостављен цех.

 

На страни тражње, исто као и код понуде, можемо поменути и низ других фактора, који мање или више, утичу на њен ниво као што су: психолошки фактор; неравноправни распоред залиха у свету; нерационално чување залиха код појединих земаља; протекционистичке мере (што је, такође, фактор који може да поремети овај други део тржишне ваге на страну тражње); стање на тржишту импута; политички фактор, који се све чешће уплиће на тржиште хране, итд.

 

Наравно, сви ови проблеми с којима се у последње време свет све чешће суочава траже одговарајућа решења.

 

 

ШТА СЕ НАМА ДАНАС НУДИ?

 

Најактуелнија понуда, која нам долази управо из најразвијеније аграрне силе света,  јесте ГМО храна. Генетска модификација, генерално генетски инжењеринг је једна озбиљна научна грана, која се бави променом генома појединих биљних и животињских врста.

 

Иако свет функционише милионима година на, кроз развој и еволуцију какву познајемо данас, установљеном одрживом нивоу, ипак, човек се усудио да узме себи за право да мења карактер природе променама и убацивањем генома једне биљне или животињске врсте у другу биљну или животињску врсту. ГМО храна, јесте храна, генетски модификовани организми и ГМО производња на бази ГМО организама, јесте високо продуктивна производња, која ће избацити много већу продукцију по јединици површине, али је производња која за свој крајњи ефекат може имати апсолутно погубне последице.

 

Усуђујем се да кажем да је реч о једном веома морбидном сценарију, који практично на велика врата промовише Малтусову теорију о дисбалансу прехране човечанства и укупне производње хране која аритметичком прогресијом у односу на геометријску прогресију раста становништва. Промотери ове теорије,  приче о генетски модификованим организмима се појављују као спасиоци од таквог сценариа како је Малтус то још давно предвидео у свом мрачном и једном веома депримирајућем песимистичком сценарију.

 

Да ли је решење у генетски модификованим организмима?

Бојим се да није, јер последице можда нећемо сносити ми, али наше будуће генерације свакако хоће.

 

Где се онда налази право решење?

 

Дубоког сам уверен да се право решење може пронаћи у једној одрживој производњи, у једној конвенционалној високопродуктивној производњи, која ће искористити све постојеће ресурсе, на које сам указали, наводећи само неке неискоришћене потенцијале обрадивог земљишта, повећање приноса по јединици површине и кроз адекватну примерену и употребу хемије као средстава, од минералних ђубрива до заштитних средстава у конвенцијалној производњи примарних пољопривредних култура.

 

И коначно, један врло мали сегмент, где се и Србија може пронаћи, као конкурентна у производњи на светској пијаци хране, јесте органска производња. Она није доступна свима, њена је производња веома скупа, али и њени производи имају одговарајућу цену. Како је намењена високоплатежном тржишту, које постоји и које ће се увећавати, Србија, с обзиром да има веома добре предуслове за производњу, у органској производњи има изузетно добре перформансе и изузетно велике перспективе и на том плану.

 

Дефинитивно ова прича, би могла да има један ипак оптимистички завршетак, и крај који би се могао изрећи једном реченицом – НАХРАНИТИ СВЕТ А ДА СЕ ЗЕМЉА НЕ ИЗГЛАДНИ!

 

Мислим да је то циљ који је достижан, и уколико се  размишља не само са  аспекта профита и само профита, већ и са аспекта неких етичких и моралних вредности. Тада би свет могао у највећој мери да буде задовољен довољним количинама и јефтином храном, баш онако како су до пре неколико година политику промовисале УН.